Субота, Новембар 14, 2009
Дрво
Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.
Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.
А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.
Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.
Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.
Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.
Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.
Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.
Оскар Фрајзингер, С оне стране мисли
Човек неповезаним мислима увек брзо пронађе најлакшу глупост и тежи да је оствари по сваку цену. Цена је некад скупља од непромишљености човека,а мисли су само део магле када срце не види другог човека већ само његов его.
Јако лепа прича,
Поздрав
*крилаанђела
Е, како ми те је драго видети, Крилце! А тек коментар! Да, прича је заиста предивна, а овај писац, који посматра свет неуобичајеним погледом за данашње време, при том имајући склоност према нашем народу, овом ме је причом посебно дирнуо.
Поздрављам те пуууно.***
Још једна прича за коју би било премало рећи "поучна".
На твом блогу увек нешто ново научим.Хвала ти :)
*месечина
А ти, драга Месечино, сваким својим коментаром подстичеш причалицу да настави са објављивањем поучних прича. Стога хвала теби, причољупкињо!****
Pohvale autoru, Violeti i Hristini za odličan prevod, tebi za odabir priče i na kraju zaključak.
--Ne seci granu na kojoj sediš i moj aforizam: DRVEĆE NEPOTREBNO SEKU ONI KOJIMA NEDOSTAJU DASKE U GLAVI.
podsetila si me na onu izreku - sa vrha putevi vode samo naniže. treba dobro paziti gde se put završava.
Prijatno!
Питала сам се све до сада коју ћеш причу изабрати, а сад ми је сасвим јасно зашто си изабрала баш ову (мада знам да је конкуренција била огрооомна, и баш ме занима које су још приче биле у најужој конкуренцији). Сигурна сам да си и ти, као и ја, увидела да је свака бисер (то си и написала у једном од претходних коментара) и страшно се радујем због тога.
Вероватно се и ова, као и остале, може тумачити на различите начине, али ја је волим зато што објашњава да човек који се одриче традиције (или, да поједноставимо - прошлости), који се одриче корена, не може окончати другачије него - падом.Уништавао је јавор немилице, иако се само захваљујући њему и могао пењати и приближити висинама. Један је од оних који за своје циљеве не бирају средства,који негирају све што им претходи, а то не може бити добро ни за кога.
Ова прича има још једну "цаку". У реченици "А сваки напредњачки ум..." видела сам Оскарово мајсторство да приповеци (евентуално) да и политичку димензију, очигледно зато што свуда постоје "напредњаци" (очигледно су сами себе убедили да су превише напредни и препаметни у односу на друге). Мени би прича другачије звучала да је ово био "напредни" ум, али није. Он је изабрао реч "напредњачки", која, по мом мишљењу, садржи и пишчеву иронију.
Похваљујем избор и захваљујем.:-)
*Даца
Савршено! Таман како се уклапа и са причом чини целину. Хвала, мила!***
*домаћица
Чак и ако се врх види и не види, човек мора једно да има пре него што крене - праву меру. Поздрав, драга!***
*Ви
Па да видим, овако: у конкуренцији су биле - све! Хе, хе. Но са оним "писмом" од синоћ, ова се сама наместила у врх, жељно чекајући кад ће да се покаже свету.
Хвала што си нам и додатно појаснила неке чињенице у вези са причом. Али морам ти рећи (замисли!) и овог пута си дотакла реч коју сам и сама приметила, и акцентовала оно што и сама увидех док је ишчитавах. Баш тако сам је прочитала! Дакле, мислимо мисли и даље исте.
Па да да Бог и даље да траје.
Љуби те причалица пууунооо!******
:)
E, kad kreneš da se uspinješ, nikad ne znaš s koje strane vreba grom... Divna priča, hvala draga Pričalice :*
*полууспаванка
А још кад се успињеш преко других, е то је још и горе, а и гром је страшнији. Поздрављам те, драга девојко!***