Орао и петао
Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.
СТАРАЦ СИЛУАН
Светионик
"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад
говорите да видите, тако ваш грех остаје." (Јов.9;41)
Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.
Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз пре-
даност циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)
Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.
- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.
- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.
- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!
- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?
- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.
Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.
- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.
Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:
- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...
Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:
- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.
И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.
- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.
- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...
Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:
- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...
И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...
аутор: http://pricalica.blog.rs/