Глава пета
Након не баш дугог, али по њих свакако окрепљујућег предаха, настависмо пут.
Кретао сам се у складу са њиховим корацима. Било је увелико прошло подне, када смо кренули, али смо свој пут наставили и током ноћи, све идући смером супротним од оног којим је прошла ватрена пошаст.
Јутарња румен нас је дочекала баш некако пред наш излазак на пољану. Ту смо дознали од птица, што су побегле испред пожара, да се ова зауставила пред навалом кишних капи. Дим који се дизао до небеса - мимо њеног знања - однео је поруку Ономе Ко је могао да укроти преступницу. Тако је брзином муње послат један облак, да стави тачку на цео догађај.
Овде се ја присетих свог доброг старог пријатеља, воденог цара, који је уживао ту част да све те облаке, које видимо на небу, угошћује код себе, кад се ови, по потреби, спусте на земљу. Вероватно је и то био још један од разлога, ако не и највећи, због чега се био ономад тако силно наљутио на моје лудирање. Некако, што више размишљам о томе, све сам сигурнији да је тако.
Још увек не знајући циљ пута, сова предложи лисици да се задрже овде неколико дана. Прегледност ливаде и лишћем покривена шума, уливали су потребну сигурност и давали им време да се преиспитају.
- Сад само да се упознамо са овдашњим живљем... – рече сова, све се осврћући у потрази за њима. Да знамо јесмо ли добродошле.
А овдашње животиње, како чуше о совином приспећу, баш свака потрча да јој се нађе на располагању и да је у своме дому угости. Лисицу готово да нису ни примећивали. А њој сиротој то тако тешко паде... још нарочито кад почеше да је својим телима одгурују од сове, како би јој се што ближе примакли.
Будући да совином будном оку ништа није могло промаћи, она, видећи своју сапутницу како се све више одаљује и тражи друштво сенке, утиша домаћине, рекавши им да није сама, те да је гостопримство потребно и њеној пријатељици лисици.
Тек тада почеше да обраћају пажњу на њену појаву, премда не скривајући своју зачуђеност. Али, верујући да њихов министар зна шта ради, оне зажагорише и радосно је прихватише.
А док су им тражиле смештај, ја се дадох у истраживање и упознавање околине, мислим... онако темељно. Јер нема места којим ја нисам прошао, с тим што су и мене нека више привлачила од других, те сам, сходно томе, таквима чешће правио посету.
Чињеница је да је овај кутак био поштеђен мојих долазака, али, искрен да будем, због чега – нисам знао. Утолико пре сам се чудио себи, јер је пространост ливаде била неодољиво привлачна. Стога појурих да се, дајући себи одушка, разгибам од овог стешњеног пута. Ветру баш и није прилично да се креће кроз шуму, јер њена скученост унеколико повређује моја крила и чини да мој лет губи на лепоти. Чарлијање ми је у тој мери пријало, да изгубих сваки осећај за време; и тек кад је сунце почело да залази за крошње, сетих се да треба да се вратим. Чак ме и нека нелагодност ухвати, што моје сапутнице оставих толико дуго.
Срећом те она не потраја.
- наставиће се -