наставак...
Ова на себи својствен начин осети важност овог тренутка, те умисли у себи како ће сова и даље морати да је подржава; у најмању руку јер сматраше да им обема од тога зависи положај. Стога она, иступивши овога пута сасвим из сенке и ставши на средину, примети следеће:
- Мислим да би требало пустити мајмуна да вршља и по башти брата који га је довео! Зуб за зуб...
Од њених речи лаву се накостреши грива. Но мудрост положаја коме је достојно служио, налагаше му да пре било каквог суда све испита и саслуша. Након лисице, требало је саслушати и сову.
- А ти шта мислиш? – обрати јој се.
- Већ рекосмо, лија нас подсети, да мајмун ради оно што види... – започе сова своје излагање, због кога се лија зарадова у себи.
Помислила је, сирота, да се њено предвиђање испуњава. Но, на њену жалост, то потраја прекратко; већ са следећим уздахом из сове почеше да излазе мисли, које се ни по чему нису могле мерити са њеним.
- Могли би, рецимо, да науче мајмуна како да буде од користи у баштенским радовима, а да тренутну летину брата, који је мајмуна довео, поделе између себе. Зуб за зуб не значи да треба сад да помру од глади, већ да поделе између зуби; како оно лоше, тако исто и добро.
Ту сова заколута својим великим очима, дајући знак да је завршила са излагањем.
Лаву се њен предлог необично допао и он своје одушевљење врло брзо пренесе и на све остале животиње. Сада су сви клицали сови, величајући њену мудрост.
- Нашавши у совином предлогу потврду о истинској мудрости – изјави лав, прекидајући славље за кратко, како би на цео случај ставио свој печат, - то ја, као ваш краљ, проглашавам сову за министра правде васцеле шумске заједнице.
Животиње зажагорише, а краљ настави:
- Њена прва дужност биће да донесе суд над лисицом.
Стешњена међу неколицином краљевих најоданијих поданика, лисица са страхом загледаше у совине усне, ишчекујући са њих било какву милост. Такође и све остале очи беху упрте у новоизабрану слушкињу права и правде.
Сова, као и увек, најпре оћута мисли у себи; мучна тишина испрати њено ћутање. А кад одвага сваку мисао, изрече следеће:
- Ваше височанство, пријатељи...! У јесен је тешко разазнати који је, међу свим жутим лишћем, први пао. Такође је тешко спознати због којих је разлога отпао и он али и сви други након њега. Нама је тешко да спознамо – али њему није!
Ту она показа дрво са кога је беседила, а на чију се крошњу управо почеше обрушавати жуте пеге.
- Дрво га роди и живи с њим, радујући му се једнако и с пролећа и с јесени; јер једно другом дају оно што имају на начин како умеју а све трошећи према потреби. Стога би било крајње неправедно говорити о листу с јесени а о дрвету с пролећа, јер једно без другог не бива. Они су уди између себе. Баш као што смо и ми уди између себе. Зар ћемо болесне уде сећи као непотребне? Или ћемо их лечити, прво у нама, како се не би преносила болест; да се и болесни уд исцели а наша заједница да с пролећем олиста? Није ли то право и правда?
О, да! Пообаране главе и сузне очи биле су доказ да се беседа примила, а да су се многи препознали међу пожутелим лишћем.
Лисица се гушила у сузама, али их је вешто крила репом. Било је очигледно да се у њој нешто дешавало, што ни сама није разумевала. Но навика је тежак супарник, ма колико пролеће било неодољиво. Нарочито ако је поток суза сав испресецан бранама и склон сушама. А облутак је, поред заливања, потребно и брусити.
Краљ, дирнут свиме што је видео и чуо, срца препуног најлепших утисака почео је полако да организује свој повратак кући. Но пре него што ће поћи, била је приређена свечаност у његову част, којом се животиње ове шуме опростише од њега у нади да ће се ускоро поново срести.
А беше забава невиђена, сећам се! Али се плашим да бих могао, и поред бескрајног памћења, превидети неки детаљ уколико бих је покушао описати. Зато нека остане на томе. А мени допустите да се још једном, на кратко, присетим совине беседе о лишћу...
- наставиће се -