Све у причама бива

Пепељуга

Кад паде вече и Пепељуга пође кући, принц опет хтеде да је прати, али она му тако брзо побеже да је није могао стићи. Али, принц се овог пута послужио лукавством. Наредио је да се степенице намажу смолом, па кад је девојка потрчала кући, лева ципела јој се залепи и остаде.

Принц је подиже и виде да је била врло малена и од сувог злата. Другог дана дође с ципелицом Пепељугином оцу и рече му:

- Ниједна друга неће ми постати жена осим оне којој пристаје ова златна ципелица.

Две полусестре се силно обрадоваше јер су имале лепа стопала. Старија узе ципелицу и пође с мајком у собу да је испроба. Како је ципелица била премалена па јој палац није могао стати, мајка јој пружи нож и рече:

- Одсеци палац! Кад будеш краљица, нећеш морати да ходаш.

Девојка одсече палац, угура ногу у ципелицу, стисну зубе од бола и изађе пред принца, а он је као своју невесту узе на коња и одјаха. Кад су пролазили поред гроба, на лесковом грму седеле су две голубице и гукале:

- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, а невесте праве нема.

Принц погледа њену ногу и спази како је крв процурила.

Он окрену коња, врати лажну невесту и рече да то није права, и нека друга сестра испроба ципелу. Сад друга оде у собу, с муком угура прсте у ципелу, јер јој је пета била превелика, па мајка и њој пружи нож и рече:

- Одрежи комад пете. Кад будеш краљица нећеш морати да пешачиш.

Девојка одреза комад пете, гурну ногу у ципелу и изађе пред принца, а он је узе на коња као своју невесту и одјаха. Али кад су пролазили поред лесковог дрвета, седеле су на грани две голубице и гукале:

- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, још невесте праве нема.

Принц погледа њену ногу и опази како је крв процурила из ципеле и натопила белу чарапу, па окрену коња и лажну невесту врати кући.

- Ни ово није права, – рече. – Имате ли још кћери?

- Не – рече отац. – Ту је још само Пепељуга, сироче моје покојне жене, али она вам не може бити невеста.

А кад принц рече да му је покажу, повика маћеха:

- Ах, не, она је прашњава и прљава, не можемо вам је показати.

Принц, међутим, остаде при своме па су морали позвати Пепељугу.

Она прво опра руке и лице па изађе и поклони се принцу који јој пружи златну ципелу. Тада она седе на клупицу, скиде дрвену и обуче златну ципелу која јој је пристајала као саливена. А кад је устала и принц је погледао у лице, препозна лепу девојку с којом је плесао и повика:

- Ово је моја права невеста!

Маћеха и полусестре се скаменише и побледеше од беса, а он узе Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад су пролазили поред лесковог дрвета, загукаше беле голубице:

- Гукни, гукни, голубице, ту су златне ципелице, што девојци добро стоје, јер невеста права то је.

А онда полетеше и спустише се Пепељуги на рамена, једна с десне, друга с леве стране. Кад је требало славити свадбу, дођоше обе полусестре да се додворе и да с Пепељугом кобајаги деле срећу. Кад су младенци пошли на венчање, стаде старија с десне а млађа с леве стране Пепељуге да јој буду пратиље, али их голубице, које су остале на невестиним раменима, отераше.

А Пепељуга и принц осташе сами у својој срећи, па су живели дуго и срећно и остали добри и племенити.

Браћа Грим

(Илустрације - Kinuko Y. Croft)

Пепељуга

Разболе се жена неког богаташа, па кад осети да јој је близу крај, позва са своје смртне постеље кћер јединицу и рече јој:

- Драго дете, буди добра и честита, па ће ти свако бити од помоћи.

Кад то рече, склопи очи и издахну. Девојчица је сваки дан одлазила до мајчиног гроба и плакала. Није заборавила мајчине речи. Кад је дошла зима, покри снег мајчин гроб својим белим покривачем, а кад га сунце у пролеће окопни, богаташ се ожени другом женом. Жена са собом доведе и своје две кћери, које су наоко биле лепе и чисте, али у срцу зле и прљаве. Тако настадоше тешки дани за сироту пасторку.

- Зар ће ова глупа гуска седити с нама у соби? – говориле су. Ко хоће хлеба, мора га и заслужити.

Одузеше јој лепе хаљине, навукоше јој стару сиву кецељу и дадоше дрвене нануле.

- Види ти поносне принцезе, како се дотерала! – викале су, смејале се и одвеле је у кухињу.

Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје у рану зору, да доноси воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога, полусестре су јој правиле свакојаке пакости, ругале јој се и сипале јој у пепео грашак и лећу, а она је морала да седи и да треби. Увече, уморна од толиког посла, морала би лећи крај огњишта, јер није имала своје постеље. Како је од пепела увек била прашњава, назваше је Пепељугом.

Једнога дана отац се спремао за вашар па упита пасторке шта желе да им донесе.

- Лепих хаљина – рече једна.

- Бисера и драгог камења – рече друга.

- А ти, Пепељуго, – упита отац – шта би ти желела?

- Откините, оче, прву гранчицу која вам додирне шешир кад се будете враћали кући. Њу ми донесите.

Тако отац купи обема пасторкама лепе хаљине, бисере и драго камење, а кад је, враћајући се кући, јахао кроз шуму, окрзну га лескова гранчица и збаци шешир. Он је откиде и понесе. Кад је дошао кући, даде пасторкама шта су зажелеле, а Пепељуги даде лескову гранчицу. Пепељуга му захвали, оде на мајчин гроб и засади гранчицу; при том је толико плакала да су јој сузе текле низ образе и залевале гранчицу. Гранчица је од суза одмах почела расти и израсте у лепо дрво.

Пепељуга је сваки дан три пута одлазила на гроб, плакала и молила, а сваки пут би на дрво слетала бела птичица, па кад би Пепељуга изговорила неку жељу, птичица би јој с гране бацила оно што је зажелела.

Догоди се да краљ те земље приреди свечаност која је требала да траје три дана и на коју је позвао све лепе девојке из краљевства како би његов син себи одабрао невесту. Кад су две полусестре чуле да ће и оне бити позване, силно се обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој:

- Очешљај нас, очисти ципеле и причврсти копче, ићи ћемо на свечаност у краљеве дворе.

Пепељуга их је послушала, али је горко плакала јер је и она желела да иде на плес па замоли маћеху да и њу поведу.

- Зар ти, Пепељуго, – рече ова – таква, пуна прашине и пепела, да идеш у дворац? Немаш ни хаљину ни ципеле, а плесала би!

Како је Пепељуга и даље молила, она рече:

- Ево, сасула сам ти зделу леће у пепео. Ако је за два сата истребиш, можеш ићи с нама. Пепељуга изађе на задња врата у башту и повика:

- О, ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Одмах слетеше на прозор две беле голубице, за њима две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице заклимаше главицама и, кљуц­-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, па потребише сва добра зрнца у зделу. Није прошло ни сат времена, а оне завршише и одлетеше. Тада девојка, сва радосна, однесе зделу маћехи, верујући да ће сада смети ићи на свечаност. Али маћеха рече:

- Не, Пепељуго, ти немаш хаљину и не знаш плесати. Сви ће ти се смејати.

Кад се девојка опет расплакала, она настави:

- Али ако ми две пуне зделе леће истребиш за један сат из пепела, онда можеш ићи.

А у себи помисли: "То неће никако стићи."

Кад она просу две зделе леће у пепео и оде, девојка опет изађе у башту и повика:

- О, ви голубице, ви грлице и питоме птичице под небом, дођите и помозите ми требити: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!

Опет на кухињски прозор слетеше две беле голубице, па две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице климнуше главицама па – кљуц-­кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, и истребише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни пола сата, а оне завршише и одлетеше. Девојка однесе зделу маћехи, сва радосна, јер је помислила да ће сада и она ићи на свечаност. Али маћеха рече: