наставак...
Поворке животиња су се сливале са свих страна а међу њима је највећи број био оних који су трпели због лисичиних савета. Међутим, занимљиво је да су, и поред тога, оне то своје незадовољство гурале на друго место, стављајући у први план своју чежњу за краљем кога дуго нису виделе и кога су се много ужелеле. Свака од њих је са нестрпљењем очекивала свој ред кад ће му прићи и поклонити се. Ето због чега је краљ са својом пратњом морао да се размести испод највеће крошње; не само одмора као одмора ради, већ ради примања свих оних који га љубе, видећи у његовом лику и своје добро. А краљ лав, који је био изузетно меког срца, никога није могао да одбије, добро знајући да је изабран да служи онима који га воле и које он неизмерно љуби. Када се, најзад, испоздрављаше, он замоли за мир и тишину како би, коначно, могли да пређу на ствар због које је и кренуо на овај дуг пут.
- Као што знате, дошао сам да видим и утврдим истинитост гласина које су посведневно стизале до мене – започе краљ лав свој говор пред утихнулим мноштвом животиња. Многи од вас су се жалили да се правда приказује као кривда. Како сам ја питање правде у нашем краљевству поверио сови и лисици, стога са правом, у име ваше и своје а пред свима нама, питам: која то од вас две подрива краљевство, а која га праву учи?
У том гомила зажагори: једни су бранили сову, други лисицу, те је краљ био приморан да их својим препознатљивим гласом утиша.
- Да је од вике и дреке било користи, ви бисте до сада то већ решили. Дакле, морамо решење тражити на другој страни. Да не би околишали, ја сам, идући овамо, налетео на један веома интересантан случај, који ћу вам и исприповедити, а по чијем ћу завршетку тражити мишљење сваке од вас – рече краљ лав, погледајући у сову и лисицу. Она која нам каже мишљење од користи, оно које ће да буде свима угодно, добиће неприкосновено право да од сада па надаље брине о правди.
Сирота лисица вртела се тамо-вамо помно мотрећи могући излаз за бекство, ако устреба, али на несрећу била је окружена са свих страна, тако да о бегу није било ни говора. Сова је, пак, стрпљиво чекала да краљ отпочне с причом. У њеном понашању није било ни трага страха и грознице, које лисица, ма колико се трудила, никако није успевала да сакрије.
- Као што рекох малочас, - отпоче лав своју приповест, - догађај се десио на путу овамо. Да не бих трошио ваше и своје време, трудићу се да у најкраћим могућим цртама испричам најбитније.
Елем, на путу су ме зауставила двојица браће, чије се куће наслањају једна на другу а баште додирују.
Један од њих је скоро дошао са некаквог путовања, са којег је донео младунче мајмуна, кога је пустио да слободно вршља по дворишту. А деси се те онај други брат уђе недуго после тога у своју башту да плеви. Мајмун ко мајмун, радознао, угледа га и поче помно да мотри. Када је човек завршио са послом, он напусти башту ни не приметивши овога. А мајмунче као да је само то чекало! Чим је овај изашао, оно пређе у суседни врт и стаде овог опонашати. Но, авај, како то њему све игра беше, он једнако с травом и коровом чупаше и поврће. Сутрадан је брат имао шта да види!
Ја их оставих - једног у срдњи а другог у небраном грожђу - и мишљах се путем шта би им ваљало чинити. И, ето, са том мишљу стигох и до вас, па рекох себи - будући да је узрочник трагедије, ма и нехотично, ипак један од нас - да би ваљало и сами да дамо допринос расветљењу настале ситуације. Уколико нам пође за руком, могли би једним потезом многе мисли разоружати.
И погледавши у сову и лисицу, лав упита:
- Дакле, да чујем: како би вас две саветовале браћу, да се вас штогод пита?
Лисица погледа у сову која ћуташе. Хтеде и сама да оћута, али јој ватра у крви налагаше да иде прва; рачунала је да би тиме, сасвим извесно, могла да стекне предност и краљеву наклоност.
- Зна се ко је кривац! Брат који је довео мајмуна – рече, излазећи из сенке, премда не сасвим. Да није можда мајмун крив?! Ма, хај`те, молим вас! Та он није никад ништа паметно урадио – вечито је подражавао све око себе.
- А ти, сово, шта мислиш? – упита лав, окренувши се ка њој.
- Истину вели лисица и не могу а да се донекле не сложим са њом - изјави сова.
- Како: `донекле`...? Појасни нам то.
- Краљу мој, познато је да мајмун ради оно што види, али штета је учињена и сад је питање шта ће се предузети по том питању, а да обе стране буду задовољене.
Лав се за тренутак замисли над њеним речима.
- Право кажеш! Па ево да чујемо шта лија има да каже по том питању...
- наставиће се -
Лаиса
(Снежная королева, слика-рам преузета са нет-а)
Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.