("Отворена врата" - слика са нета)

У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:

- Како се зовеш, о, статуо?

- Прилика.

- Ко те је начинио?

- Лисипос.

– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?

- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.

– Зашто су ти косе дуге спреда?

- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.

– А зашто на темену немаш косе?

- Да бих подсетила  људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.

Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?

Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.