Ервиново писмо Герди
Све је у реду, драга Герда!
(Илустрација са нет-а)
Пуно хвала на твом лепом писму. Не требаш се бринути за мене. Све је у реду. Кувам сам, и сваким се даном све више чудим како то добро функционише. У међувремену могу то и појести без да идем у болницу на испумпавање желуца.
Како често морам журити, јуче сам пекао кромпир. Мора ли се кромпир чистити? Док се то пекло, отишао сам купити хлеб. Када сам се вратио, емајл у шерпи се скроз отопио. Нисам могао веровати да тако мало може издржати. Дим у кухињи се разишао у међувремену, но мачка је црна као гавран и кашље. Од тада панично бежи чим укључим кувало или почнем лупати са шерпама. Како, као што знаш, морам најмање једном дневно појести нешто топло, мачка се више не појављује.
Реци, колико се дуго кувају јаја? Кувао сам их два сата но никако да постану мекана. Дај ми напиши, молим те, да ли се загорело млеко може још за нешто употребити. Да ли да га ставим са стране док се ти не вратиш?
Имао сам лагани проблем са гулашом када сам хтео угрејати конзерву. Нажалост, експлодирала је у микроталасној. Враташца од микроталасне су излетела кроз прозор и уништила наш лепи стакленик ... и прозор исто. Како је прозор био затворен (морах га држати затвореним када кувам, јер иначе увек дођу ватрогасци), излетео је скупа са прозорским рамом. Ударни талас је био страшан.
Конзерва је насупрот враташцима излетела као ракета према горе, пробила плафон и погодила 13-годишњу ћерку господина Бауера, који станује изнад нас.
(Илустрација са нет-а)
Да ли ти се већ десило да ти се прљаво суђе уплесниви? Како ли је то само могуће у тако кратко време? Ти ниси ни пуне 4 недеље одсутна. Иза судопере штошта живи, могао би човек 'УНИВЕРЗУМ' снимити. Одакле долазе само сви ти гмизавци? Да ли си их можда ти тамо оставила? Углавном, напокон сам се сабрао и опрао сам суђе. Драга, немој се, молим те, љутити и викати, али онај добар порцулан од твоје баке је поломљен. Изгледао је тако чврсто да ми није било ни на крај памети да неће издржати. Можда су 1000 обртаја машине за веш ипак мало превише.
Успут речено, и она је исто покварена. Приликом центрифугирања је велики нож за резање меса мало оштетио бубањ ... и сада се налази у зиду .. нож, не бубањ. Бубањ је пробио 30цм зида од цигле и сада лежи без везе негде напољу.
Док сам јео, запрљао сам, нажалост, тепих у дневној соби и то са соком од парадајза. Ти си ми увек говорила да се сок од парадајза не да ни са чим извући. Ту се, нажалост, вараш драга моја, флека је одлично изашла, длаке од тепиха, нажалост, исто. Можда ипак нисам требао узети нитроразређивач.
Фрижидер сам морао отопити. Ти си увек тако неспретна, лед се да одлично одстранити са зидарским чекићем. Но, чудно, сада више не хлади него грије. У сваком случају је месо добро печено а јогурт, шампањац и минерална су експлодирали.
Драга моја, у четвртак сам заборавио закључати стан. Мора да је неко био овде, јер недостају неки вредни предмети, но, новац сам не чини човека срећним, како ти то увек кажеш. Ормар је исто празан, али, сигурно није било пуно у њему, јер ти увек кажеш да немаш шта да обучеш.
Када сам јуче навече хтео нахранити зеца, преврнула ми се свећа. Зец је сад без длаке. Изгледа прилично смешно.
Овим бих хтео завршити за данас. Сутра мало више. Надам се да уживаш у миру у лечилишту и да се добро одмараш.
Пуно лепих поздрава од твог Ервина!
п.с.: Када је твоја мама дознала за несрећу, добила је мождани удар. Сахрана је била јуче, нисам ти хтео ништа рећи, да се не узбуђујеш без разлога. Ипак си ти у лечилишту и требаш се одморити.
Ервин.
Тренутак истине
Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.
Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.
Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.
- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.
Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:
- Помози ми! Пашћу!
Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.
За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.
Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.