Све у причама бива

Река дома мог

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

аутор: http://pricalica.blog.rs/

Под влашћу манијака

...

Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу. Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!" Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.

Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији. Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче. Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".

Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака. Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије. Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.