Глава друга

Након краћег тумарања по тамној и прилично дугачкој рупи најзад се сместих у простору погодном за моју престрашену душу. Није ми било до удобности, па је ни не тражих. Једино што ми је тог момента требало била је самоћа и потреба да своју природну величину смањим на што мању меру – толико малу да ме готово нема.

Самоћу достигох, мислио сам у себи, али како, побогу, ово друго да изведем? Покушавао сам, није да нисам. Један од начина био је и тај да бацим себе под какав тежак камен, те самог себе згњечим, па да од мене остане мрља. Но док сам трагао за њим, открих, на моје огромно – мада не и пријатно – изненађење нешто што ме удаљи од ове замисли: наиме, ја нисам био сам у овој рупи!

 (Даље)

наставак...

* * *

Премда отргнут од воденог царства, у мени се задржала сва хладноћа његовог додира. Слушајући разне приче по свету, дознао сам једном како је кретња најбољи начин против стања у коме сам се налазио. А ономе, који је кретња сам по себи, није било потребно наговарање.

Крећући се тако у свим примамљивим правцима одједном опазих и нешто што ме натера да станем и ослушнем. Мисао која ми је прилазила јасно је предочавала слику призора у даљини, упозоравајући, да би, против зимогрожљивости, то могло бити делотворније решење. И заиста! Ником на целом свету, а знам то из искуства, не би више пријао један овако леден додир, као ратарима. Стога се, часа не часећи, упутих ка месту, где их је Сунце, поигравајући се, жигосало.

 (Даље)

наставак...

За мој излазак највећу је препреку стварала решетка боје неба, што се унедоглед прострла нада мном. Да бих, некако, пробио ово огледало, била ми је потребна опипљива снага, па се овај задржани вишак течности показао као веома користан. Уз његову помоћ, ја са лакоћом пробих водено стакло, а оно се, под силином којом јурнух на њега, распрште попут кишног облака.

Враћајући у овлажена плућа добро познати мирис слободе, моја се крила широм размахнуше. Затим кренух, да се што пре удаљим од овог места; инстинкт ми је налагао да тако треба.

 (Даље)

Крилата прича

- Глава прва -

У почетку, мада и дуго после тога, причало се за мене како сам ја "памет света". Живећи у уверењу да реченом не треба противречити, допустио сам себи да поверујем у то.

О, какав је само тих дана био мој живот! Летео сам по облацима без икаквих стега и обавеза, а изговоре сам тражио, и налазио, у својој незаситој жељи и неутољивој глади за ужицима. Препуштајући им се на милост и немилост, оне су, ову ватрену приврженост њима, итекако зналачки умеле да награде. Из дана у дан одгуривале су моја крила у све чаробније и неслућеније пустоловине, тако да сам, и не слутећи, постао њихов роб.

 (Даље)