[ Крилата прича ] 08 Октобар, 2009 18:01

... Сада је остало на лисици да својим предлогом заокружи читав план.

- Узимам на себе следећу одговорност: да будем та која ће да привуче човекову пажњу, те да на тај начин омогућим вама несметан пролаз.

- Како то мислиш да изведеш? – просикта змија радознало.

- Потражићу место где су смештене кокошке – образлагала је лисица, којој, на сам помен живине, црева почеше да се покрећу у скоро заборављеном ритму, док јој на уста пође вода.

За реч се поново јави кукавица.

- Дакле, наш план је више него јасан... – говорила је кукавица, све крилима покушавајући да га исцрта у зраку. – Лисица ће заузети кокошињац, ја ћу обавестити змију о кретању породице и извидићу положај најважнијег члана, кога ће, потом, ова преузети и удаљити од осталих. Држаћемо га у затвореништву неколико дана, а затим ћемо га спровести до куће најбољег им породичног пријатеља, о коме ћемо се већ обавестити преко вивка.

Овим је прва тачка састанка била завршена, што је поздрављено са одушевљењем. А док их је оно држало, лисица, брже-боље, изнесе пред одбор и другу тачку.

- Потребно је да донесемо и одлуку о томе ко ће бити заменик на трону, док лавић не порасте довољно да може понети на својим леђима бригу о краљевству.

- Мишљења сам да би то питање требало оставити отвореним до даљњег – с приметним поносом у гласу, а због свог учешћа у овом несвакидашњем догађају, надовезао се вук на лијину причу. – За сада је спашавање части краљевске породице наш најважнији задатак.

Како више није било заједничких тачака око којих би ова група разговарала, то се она брзо разиђе: неки на одмор, а неки, опет, потражише друге живуљке, које упознаше са донетим планом, рачунајући да би им њихова помоћ, у одређеним деловима акције, била више него добродошла. Кад је и то било обављено, и оне се препустише, заједно са осталима – изузев оних на стражи – царству снова.

Тада сам поново добио прилику да се приближим „министарки“, како бих јој још једном извидао рану. Знаци промене били су уочљиви и, некада велика нагоретина, узмицала је пред новим крзном, које је попримало некадашњи сјај.

Међутим, док сам се бавио видарством, наједном ми једна идеја навре у главу. Уколико се желим назвати сведоком овог историјског догађаја, то је моја дужност да будем упознат са што више чињеница. Зашто онда не бих, мислио сам ја, направио такав један подвиг и завирио у снове ова четири мрачна ума, што сковаше овај грозоморни план? Ако ни због чега другог, а оно бар да пробам изнаћи бар неку олакшавајућу околност у њихову корист; нема сумње, требаће им сасвим извесно.

- наставиће се -

п.с.: Слика је позајмљена са нета.

 

[ Крилата прича ] 03 Октобар, 2009 18:42

Лисици је требало прилично времена да примети совин нестанак. Али чим се то десило, у тренутку је осетила губитак, са свим пратећим елементима бола, који је истом претворила у отровну стрелу мржње испаљену ка мени. Није ми требало посебно цртати како бих разумео да то значи да, кад већ нема ње, то ни моје друштво није пожељно – што никад није ни било.

Но нисам се превише обазирао на њено негодовање. Уосталом, ја сам сад био на задатку који није захтевао да нас двоје пријатељујемо. Суштина нашег односа требала је да буде превентивног карактера и то углавном кад нисмо морали да се гледамо очи у очи. То значи да су се ти сусрети могли одвијати тек након што би лисица пала у сан; једино тако сам јој се могао приближити, без бојазни да ће ме отерати или на неки други начин изразити своје незадовољство.

Моје тајно видарство састојало се у одувавању честица прашине, које би се током дана залепиле на изранављена места. Потом бих јој ране опрао у јутарњој роси и на њих бих наслагао претходно убрано лековито биље: кантарион, боквицу и још неке траве. Тако превијена рана имала је за циљ брже зарастање.

Што се, пак, лијиног личног залагања тиче – сова је имала право. Она је у толикој мери била преокупирана својим учешћем у ковању планова за освету, да је на реп скоро заборавила. Мада, кад боље размислим о тим данима, не могу а да не мислим да га је помало и свесно занемаривала, како би тиме додатно јачала своју огорченост.

Као прва ставка у подухвату који им је предстојао, на дневни ред је стављена тачка о изгласавању одбора који ће руководити операцијом.

Да сам, као што нисам, имао и један прамен косе, чини ми се да би се накострешио од језе која ме је подишла. У какво се само легло зла лисица завукла!? И сова сама би се згранула да зна.

 

Поред лисице која је, као што рекох, постављена за министра рата - да са тог места руководи целом операцијом - налазила се још и змија, као њен главни заменик, кукавица, као главни обавештајац и вук, као главнокомандујући над овом армадом гневних. Након изгласавања овог и оваквог одбора, приступило се расправи о плану којим је требало осветити краља.

- Моје је мишљење око за око! – без имало околишања, палацајући отровним језиком, свој предлог је изнела змија.

- И то, али и нанети материјалну штету! – повлађиваше јој вук.

- Нисам противна – умеша се и кукавица – само се мислим сад нешто: како би било добро да све то уредимо тако као да је за све крив неки други човек. То би освету учинило још већом, а последице би донеле небројене повољности у нашу корист, уз тако мало труда. Ха, шта кажете на то?!

Кад су предлози саслушани и кад је утврђена сагласност, лисица им се обрати:

- Сад нам само преостаје да донети план разрадимо до детаља...

Сваки члан одбора се дубоко замисли над својом визијом освете, тек гримасом изражавајући ужас који је жудео за ослобођењем. Прва која се пробуди из кошмара, да би своју претњу објавила свету, била је змија.

- Ево мог плана: како је човек крив за погибију нашег краља, то значи да би освету требало извршити на њему лично!

- То би могао да буде превелик залогај за нас, што би довело до тога да останемо кратких рукава. То исто можемо учинити и на мање захтеван, али подједнако, ако не и бољи, начин, тако што би своју освету преусмерили на оно што човек воли више од себе самог, а то је његова породица – говорила је кукавица, познатија као „мајка, поштедите ме обавезе“.

- Али, заборављате најважнију чињеницу, због које би цео план могао да пропадне – изјави наједном вук.

Лисица, змија и кукавица се нађоше у чуду.

- Нико од вас није мислио на лавицу и младог лавића. Зар не знате да је лавица дужна да спаси живот човеку који јој је убио мужјака? Стога неко мора да пази да се то не догоди – објашњавао је вук звани „храброст“, додајући, - а тај неко предлажем да будем ја.

И овај предлог би потврђен уз сагласност свих чланова одбора.

- наставиће се -

 

п.с.: Све слике су искључиво са нета.

 

[ Крилата прича ] 02 Октобар, 2009 18:33

Иако безуспешно ловећи њене мисли, ипак сам и сам делио бригу која јој се читала на лицу. Да им је број био и половичан, могло би се посумњати у причу, јер ми је било добро познато то обавештавање на даљину. Већина извиђача, не сви – част појединцима – волела је да у добијену вест дода и свој печат, па се не ретко дешавало да се ситно - беспотребно укрупни, а крупно - уситни. Несумњиво, мора бити да је и сова била упозната са тим, те отуд и тај њен забринути израз.

Прелетох погледом околину, не бих ли, гдегод, уочио лисицу, кад имах шта и да видим: она за бригу једноставно није имала времена! Отворених чула упијала је сваку реч, свако слово, сваки покрет чак! А тек како се очима исколачи, кад чу наставак вивкове приче.

- Има нешто што свакако морате да знате...

Гомила утихну и сви се нагнуше у његовом смеру, како би га што јасније чули.

- Дужан сам вам изнети целу истину...

- Говори! Говори! – повикаше они најнестрпљивији, због чега их неки и прекорише.

- Лава је убио човек! – изрече вивак заверенички, не скривајући у гласу осећај личног задовољства.

Ко ђуле топовско да је испалио, е тако је то пукло! И прва која се на његов удар огласила била је – лисица.

- Ха! Човек кажеш! Тачно сам осећала, ево... ево свраб ме неки напао, као да сам предосећала шта ћеш нам рећи.

О, не, помислио сам у себи, опет се враћамо унатраг? За који секунд лисица ће, сасвим извесно, прозвати и мене, а како је сова прилично одсутна мислима, најбоље ће бити да се не јављам. О, колико сам се само молио да сова преузме ствар у своје руке. Но моја молитва као да не стизаше на своје одредиште.

Зато лија није губила време; а и некако се стицао утисак да све више преузимаше совину позицију.

- Хајде, сад казуј све по реду и немој да те се мора молити!  - обрати се вивку готово заповеднички.

По осмејку који је потом уследио, видело се да јој заповедање годи.

- Ево овако... – послушно се вивак одазва. - Преносим поруку у целости: краља су убили усред оазе, у тренутку док се играо са својим сином. Затим га је човек, који га је и убио – отео!

Животиње су све гласније и гласније почеле изражавати незадовољство. Свакако, имале су довољно разлога за то - уколико се претпостави да је истина оно што је вивак говорио. Само што сам ја, из ко зна којих тадашњих разлога, више бринуо о совином ћутању, које се, истина, с времена на време, знало огласити понеким хуком. И обузет тиме, ја стадох ловити њене мисли. Међутим, бука која је из часа у час јачала, ометала је мој наум, те ми брзо одвуче пажњу на дешавања која прерастаху у праву правцату драму.

- Мислим да су ствари више него јасне, драги моји...! – говорила је лисица, која се у међувремену успела на неки повећи камен.

Затим, упутивши један брз поглед ка сови, на који није добила никакав одговор - чак ни пошто је, након ове њене опаске, уследио загушљив тајац у шуми - она грчевито настави са започетом мисли.

Али, срећом, ја јесам. Био је то тренутак када сам успео да пресретнем једну од њених мисли због којих је утонула у дубоко размишљање. Наиме, копкало ју је: Зашто би неко прво убио краља, а потом га још и отео? И даље је била неповерљива према извештавању, кога је упоредила са игром „глувих телефона“. Али, да ли је стигла до било каквог одговора, е то већ нисам стигао да дознам, јер ми лисичино напречац надошло самопоуздање, којим се бахато разметала, није то дозволило.

- Дакле, као што се да приметити, стање је очајно, кад, ево, ни сама премудрост не може да нађе решење – просто није могла а да не прозове сову. - Уосталом, ово што се догодило и није у њеном домену деловања. Јер од тренутка кад се један стуб узвисио над другим, тако што му је стао на главу, укопавши га, то и правда, да би одржала тасове у истој равни, мора да прибегне мачу! Рат нам је објављен, рат објављујемо!!!

- Тако је! Рат! Рат!... – проносио се глас шумом, састављен од вике, рике, цике и дреке.

- Јесмо ли сви једномислећи у томе? Да вас чујем! – лукаво севајући очима продера се лисица.

- Јесмо! – викнуше живуљке сложно у глас, да се сва гнезда на гранама протресоше.

Овај урлик освете најзад прену сову из размишљања, али - прекасно да би могао усталасану масу да врати у мирно корито. Њени повици за мир и мирно разговарање, попут каменчића, не нађоше места на запењеној води, већ једнако пропадаху до самог дна, забијајући се тупо у дубоки глиб. Још и више кад се шумом пронесе глас:

- Лисицу за министра рата!

- За министра! Лисицу за министра! – понављало се из сваког грла, попут еха.

Авај, био је то тек почетак! Опасност се захуктавала са сваким новим повиком. А на њено чело стављена је лисица којој се клицало; она сама горела је од заноса који је пламтео у њој.

Али, за дивно чудо, сова и ја, (понајпре ја), остадосмо поштеђени, јер животиње, окруживши лисицу, направише неку врсту ваљка, који одвуче ове повике у небеске висине, тако да ништа реметилачко не уђе у наше уши. Како то допринесе томе да се мој слух отвори, ја чух сову како ме дозива и говори:

„Ветре, знам да ме чујеш... Ја настављам пут; немој ме следити, јер си овде потребнији. Пази на нашу пријатељицу, којој ће ускоро бити потребан ослонац. Видај јој ране, јер, у својој лудости, она сама неће обраћати довољно пажње на њих, што би јој касније могло донети још више проблема. Знам да ћеш ме у свему послушати и ја слободно могу да кренем ка извору ових тајновитости. Дај оно најбоље од себе! А и Небо ће помоћи. Видимо се ускоро!“

Затим прхну у ноћ и нестаде у мраку.

Премда неспреман и више него изненађен овим што чух, ипак у трену одлучих да јој будем послушан, кад је већ и сама знала да хоћу. Стога и ја њој упутих мисао, иако сам знао да је не може чути – не још, али једног дана хоће засигурно. Биле су то речи: „Једва чекам!“, које ни изречене, ни записане, нису имале снагу колико осећај што се родио са њима.

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 04 Јул, 2009 13:04

Дан смо започели, као што рекох, нимало лепим новостима.

 

- Најновије вести! Чујте и почујте! Краља отели и убили...! – јављао је вивак, познатији као извиђач, и то тако да се шума орила.

 

Паника у трену разби малопређашњи миран скуп. Свако је покушавао да надгласа другог, али сем вриске, цике и буке ништа се разговетно није дало разазнати. При том је, услед силне пометње и све грубљег комешања, почела и прашина да се диже, што је додатно уносило нервозу међу њих. Да не бих загинуо, морао сам свако мало да се измакнем. Тако сам, најпосле, њиховим неконтролисаним размахивањем, био сатеран до самог краја ливаде, а уз сам почетак шуме; све у свему, прилично далеко од сове и лисице.

 

Но тек што се понадах како бих овде могао у миру сачекати да се ситуација смири, кад ми под ногама затутњи: нешто се догађало иза мојих леђа и то нешто кретало се ка нама.

 

Вивак није штедео ни време ни снагу да извести сваког о немилом догађају; тај не би себи опростио могућност да неко сазна новост пре њега. Стога подигох главу тек толико да видим ко нам то долази.

 

У сусрет нам је пристизала поворка животиња, коју је предводио медвед. Ова група је по свему надмашивала домаћине. Да подсетим, примера ради, овдашњи живаљ сачињавали су: корњаче, јежеви, веверице, срне, јазавци, перад и све тако њима слична бића, док је, са друге стране, иза мене ступала армија џинова: жирафе, зебре, слонови, носорози, мајмуни, кенгури, биволи и многи други, наравно, са медведом на челу. Циљ им је био шумарак, из кога сам ја, само час пре отперјан.

 

Моја радозналост је почела да расте и схватио сам да ћу пошто-пото морати да изнађем начин и вратим се у само средиште збивања. Било је сасвим извесно да су управо пристигле животиње скренуле са главног пута само да би се среле са совом, како би се са њом посаветовале. Да бих избегао, унеколико, галаму, гужву  и прашину, био сам принуђен да се издигнем изнад крошњи. И ту, на меко поређаним листовима, удобно се завалих, препустивши слуху да ме води кроз догађања пода мном.

 

- Мир, мир! – покушавала је сова да их утиша, али је гомила била ужаснута сазнањем да је њихов вољени краљ напустио свет.

 

Требало је доста времена док јој није пошло за руком да их умири. Потом се огласи:

 

- Предлажем да, најпре, саслушамо вест до краја, али од почетка. Надам се да ће вивак бити тако љубазан да нам изнесе све појединости; наравно, уколико су му исте познате? 

 

Овај, будући прозван, мало се трже на ове речи, те стаде увређено кликтати.

 

- Да ли знам?! Питате да ли знам?! О, будите сигурни да знам! Све!

 

Али сова се није дала збунити.

 

- Како је могуће, вивче, да будеш баш толико сигуран? Ипак, краљева престоница је поприлично од нас удаљена, тако да ти сам ниси могао присуствовати том догађају, осим, уколико, он већ не припада поодмаклој прошлости, ха?

 

Гомила бучно поздрави ову совину примедбу, која на лицу вивка изазва надмоћни подсмех.

 

- Један извиђач не мора да буде очевидац, па да зна шта се дешава... било где у свету. Он чита знакове, ослушкује, али и сарађује са мноштвом других извиђача, међу којима се врши и размена података. Тако је, ето, и ова вест стигла до мене и чим сам дознао за њу, ја сам пожурио да је са свима вама поделим.

 

- Ху-ху! – замисли се сова на час. А колико тачно има извиђача оданде довде?

 

Вивак се исцери:

 

- Какве то има везе?

 

- Има. Још како има! – одговори сова некако строго.

 

Ту се вивак мало повуче, па нешто помирљивијим гласом рече:

 

- Мислим петнаестак...

 

- Ух! – узвикну сова.

 

Израз дубоке сумње појави се у њеним очима и неко време није проговарала.

 

- наставиће се -

 

[ Крилата прича ] 18 Мај, 2009 18:37

Завирујући по повратку између стабала, нађох једно око кога се беше окупила небројена чета шумског света. Нисам се морао умарати мишљу одакле то; у његовој дупљи сместила се сова, где се са гране, као са каквог балкона, разговараше са онима подно стабла.

 

Граја није била у толикој мери несносна, премда се чинило да нико не држи уста затворена. Најпосле, свако је имао понешто да приупита, али су питања махом била слична једно другом. И у највећој мери су се тицала шумског пожара.

 

- Сово – кроз гомилу се издвојио корњачин глас, - можеш ли нам рећи нешто о пожару?

 

Шћућурио сам се.

 

- Не, не могу... не још! – одговори сова.

 

- Зна ли се кривац? – запијука паун, ширећи своје раскошно перје.

 

- Не са сигурношћу, а ја не бих да се огрешим о неког, прозивајући насумице...

 

- Како то? – умешаше се зец и јазавац истовремено.

 

- Зар ти није као министру правде у опису посла да истину изведеш на чистац? – заинтересова се и јеж.

 

- Наравно да јесте – једнако смирено узвраћаше сова на свако постављено питање, -  али тек пошто утврдим све околности и испитам све узрочнике.

 

- Хоће ли и ветар бити на тој клупи за саслушање? – не могавши да се суздржи, упита лисица.

 

- Никад не рекох да ветар није крив, већ да није најкривљи. Бити умешан не значи нужно бити и највећи кривац – примети сова. А о било чијој кривици пресуђиваће многи чиниоци као и сведоци.

 

На крају, поглед упућен лисици говорио је више од хиљаду речи. Тај благи израз на совином лицу тако је утицао на њу, да је у трену остајала без гласа.

 

А можда је то она, већ тада, почела да расуђује у себи...

 

Окупљено друштво се дошаптавало, проносећи између себе давно потврђену реч о совиној мудрости.

 

- А ко ће ти помагати, мудра главо, у прикупљању доказа ради утврђивања истине? – упита тихо срна. Човек, можда?

 

Наједном шума утихну, да би тишину, попут праска – бар је мени тако изгледало тог тренутка – прекинуло лисичино одазивање.

 

- Ветар...

 

Све очи се окренуше ка њој, моје најпре. Премда и гледајући је и слушајући, до моје свести никако нису допирале њене речи у тој мери да бих им поверовао.

 

Али се чинило да сова јесте.

 

- Да, ветар... – изјави она, потврђујући.

 

При том им се погледи још једном укрстише, да би им се, само секунд након тога, преко лица разлило неко посве необично озарење.

 

Шта су то оне размениле погледима, за све, па и за мене, остала је дуго тајна. Али не сасвим. Неки потпуно непознат осећај почео је истовремено све да нас прожима и шума зажагори у некаквом несвакидашњем расположењу. Као да се небеса спустише, да би ми могли дохватити звезде, е такав је то осећај био! Чинило се да смо очевици неког новог поглавља овде на земљи. И нисам могао да се отмем утиску да никада до сада нисам видео оваквог јединства и слоге, као што га гледах тада. Невероватан призор! Толико животиња, толиких различитости, а опет, тог тренутка деловаху као нека целина. Шта ли им се десило, мислио сам, и шта се са мном дешава да и сам осећам то и делим са њима? Нестало је и брига и питања. Нестало је и моје нестрпљивости и радозналости; чак и ове напрасно изазване лијиним прозивањем. Остала је само радост... неописива радост.

 

Најзад, чинило се као да би се овде било добро одомаћити. Сасвим разговетно сам то могао прочитати како на совином, тако и на лијином лицу. Можда би и било тако, да им је било дозвољено то и да искажу; али није, премда се на сови дало уочити како се спрема изрећи нешто у том расположењу... одговорно тврдим. Али је изненадно прекину нечије крештање.

 

Птица која се пре чула него видела, проносила је овим делом шуме нимало добре вести.

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 21 Март, 2009 19:18

Након не баш дугог, али по њих свакако окрепљујућег предаха, настависмо пут.

Кретао сам се у складу са њиховим корацима. Било је увелико прошло подне, када смо кренули, али смо свој пут наставили и током ноћи, све идући смером супротним од оног којим је прошла ватрена пошаст.

Јутарња румен нас је дочекала баш некако пред наш излазак на пољану. Ту смо дознали од птица, што су побегле испред пожара, да се ова зауставила пред навалом кишних капи. Дим који се дизао до небеса - мимо њеног знања - однео је поруку Ономе Ко је могао да укроти преступницу. Тако је брзином муње послат један облак, да стави тачку на цео догађај.

Овде се ја присетих свог доброг старог пријатеља, воденог цара, који је уживао ту част да све те облаке, које видимо на небу, угошћује код себе, кад се ови, по потреби, спусте на земљу. Вероватно је и то био још један од разлога, ако не и највећи, због чега се био ономад тако силно наљутио на моје лудирање. Некако, што више размишљам о томе, све сам сигурнији да је тако.

Још увек не знајући циљ пута, сова предложи лисици да се задрже овде неколико дана. Прегледност ливаде и лишћем покривена шума, уливали су потребну сигурност и давали им време да се преиспитају.

- Сад само да се упознамо са овдашњим живљем... – рече сова, све се осврћући у потрази за њима. Да знамо јесмо ли добродошле.

А овдашње животиње, како чуше о совином приспећу, баш свака потрча да јој се нађе на располагању и да је у своме дому угости. Лисицу готово да нису ни примећивали. А њој сиротој то тако тешко паде... још нарочито кад почеше да је својим телима одгурују од сове, како би јој се што ближе примакли.

Будући да совином будном оку ништа није могло промаћи, она, видећи своју сапутницу како се све више одаљује и тражи друштво сенке, утиша домаћине, рекавши им да није сама, те да је гостопримство потребно и њеној пријатељици лисици.

Тек тада почеше да обраћају пажњу на њену појаву, премда не скривајући своју зачуђеност. Али, верујући да њихов министар зна шта ради, оне зажагорише и радосно је прихватише.

А док су им тражиле смештај, ја се дадох у истраживање и упознавање околине, мислим... онако темељно. Јер нема места којим ја нисам прошао, с тим што су и мене нека више привлачила од других, те сам, сходно томе, таквима чешће правио посету.

Чињеница је да је овај кутак био поштеђен мојих долазака, али, искрен да будем, због чега – нисам знао. Утолико пре сам се чудио себи, јер је пространост ливаде била неодољиво привлачна. Стога појурих да се, дајући себи одушка, разгибам од овог стешњеног пута. Ветру баш и није прилично да се креће кроз шуму, јер њена скученост унеколико повређује моја крила и чини да мој лет губи на лепоти. Чарлијање ми је у тој мери пријало, да изгубих сваки осећај за време; и тек кад је сунце почело да залази за крошње, сетих се да треба да се вратим. Чак ме и нека нелагодност ухвати, што моје сапутнице оставих толико дуго.

Срећом те она не потраја.

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 19 Март, 2009 22:06

Ова на себи својствен начин осети важност овог тренутка, те умисли у себи како ће сова и даље морати да је подржава; у најмању руку јер сматраше да им обема од тога зависи положај. Стога она, иступивши овога пута сасвим из сенке и ставши на средину, примети следеће:

- Мислим да би требало пустити мајмуна да вршља и по башти брата који га је довео! Зуб за зуб...

Од њених речи лаву се накостреши грива. Но мудрост положаја коме је достојно служио, налагаше му да пре било каквог суда све испита и саслуша. Након лисице, требало је саслушати и сову.

- А ти шта мислиш? – обрати јој се.

- Већ рекосмо, лија нас подсети, да мајмун ради оно што види... – започе сова своје излагање, због кога се лија зарадова у себи.

Помислила је, сирота, да се њено предвиђање испуњава. Но, на њену жалост, то потраја прекратко; већ са следећим уздахом из сове почеше да излазе мисли, које се ни по чему нису могле мерити са њеним.

- Могли би, рецимо, да науче мајмуна како да буде од користи у баштенским радовима, а да тренутну летину брата, који је мајмуна довео, поделе између себе. Зуб за зуб не значи да треба сад да помру од глади, већ да поделе између зуби; како оно лоше, тако исто и добро.

Ту сова заколута својим великим очима, дајући знак да је завршила са излагањем.

Лаву се њен предлог необично допао и он своје одушевљење врло брзо пренесе и на све остале животиње. Сада су сви клицали сови, величајући њену мудрост.

- Нашавши у совином предлогу потврду о истинској мудрости – изјави лав, прекидајући славље за кратко, како би на цео случај ставио свој печат, - то ја, као ваш краљ, проглашавам сову за министра правде васцеле шумске заједнице.

Животиње зажагорише, а краљ настави:

- Њена прва дужност биће да донесе суд над лисицом.

Стешњена међу неколицином краљевих најоданијих поданика, лисица са страхом загледаше у совине усне, ишчекујући са њих било какву милост. Такође и све остале очи беху упрте у новоизабрану слушкињу права и правде.

Сова, као и увек, најпре оћута мисли у себи; мучна тишина испрати њено ћутање. А кад одвага сваку мисао, изрече следеће:

- Ваше височанство, пријатељи...! У јесен је тешко разазнати који је, међу свим жутим лишћем, први пао. Такође је тешко спознати због којих је разлога отпао и он али и сви други након њега. Нама је тешко да спознамо – али њему није!

Ту она показа дрво са кога је беседила, а на чију се крошњу управо почеше обрушавати жуте пеге.

- Дрво га роди и живи с њим, радујући му се једнако и с пролећа и с јесени; јер једно другом дају оно што имају на начин како умеју а све трошећи према потреби. Стога би било крајње неправедно говорити о листу с јесени а о дрвету с пролећа, јер једно без другог не бива. Они су уди између себе. Баш као што смо и ми уди између себе. Зар ћемо болесне уде сећи као непотребне? Или ћемо их лечити, прво у нама, како се не би преносила болест; да се и болесни уд исцели а наша заједница да с пролећем олиста? Није ли то право и правда?

О, да! Пообаране главе и сузне очи биле су доказ да се беседа примила, а да су се многи препознали међу пожутелим лишћем.

Лисица се гушила у сузама, али их је вешто крила репом. Било је очигледно да се у њој нешто дешавало, што ни сама није разумевала. Но навика је тежак супарник, ма колико пролеће било неодољиво. Нарочито ако је поток суза сав испресецан бранама и склон сушама. А облутак је, поред заливања, потребно и брусити.

Краљ, дирнут свиме што је видео и чуо, срца препуног најлепших утисака почео је полако да организује свој повратак кући. Но пре него што ће поћи, била је приређена свечаност у његову част, којом се животиње ове шуме опростише од њега у нади да ће се ускоро поново срести.

А беше забава невиђена, сећам се! Али се плашим да бих могао, и поред бескрајног памћења, превидети неки детаљ уколико бих је покушао описати. Зато нека остане на томе. А мени допустите да се још једном, на кратко,  присетим совине беседе о лишћу...

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 14 Фебруар, 2009 23:55

Поворке животиња су се сливале са свих страна а међу њима је највећи број био оних који су трпели због лисичиних савета. Међутим, занимљиво је да су, и поред тога, оне то своје незадовољство гурале на друго место, стављајући у први план своју чежњу за краљем кога дуго нису виделе и кога су се много ужелеле. Свака од њих је са нестрпљењем очекивала свој ред кад ће му прићи и поклонити се. Ето због чега је краљ са својом пратњом морао да се размести испод највеће крошње; не само одмора као одмора ради, већ ради примања свих оних који га љубе, видећи у његовом лику и своје добро. А краљ лав, који је био изузетно меког срца, никога није могао да одбије, добро знајући да је изабран да служи онима који га воле и које он неизмерно љуби. Када се, најзад, испоздрављаше, он замоли за мир и тишину како би, коначно, могли да пређу на ствар због које је и кренуо на овај дуг пут.

- Као што знате, дошао сам да видим и утврдим истинитост гласина које су посведневно стизале до мене – започе краљ лав свој говор пред утихнулим мноштвом животиња. Многи од вас су се жалили да се правда приказује као кривда. Како сам ја питање правде у нашем краљевству поверио сови и лисици, стога са правом, у име ваше и своје а пред свима нама, питам: која то од вас две подрива краљевство, а која га праву учи?

У том гомила зажагори: једни су бранили сову, други лисицу, те је краљ био приморан да их својим препознатљивим гласом утиша.

- Да је од вике и дреке било користи, ви бисте до сада то већ решили. Дакле, морамо решење тражити на другој страни. Да не би околишали, ја сам, идући овамо, налетео на један веома интересантан случај, који ћу вам и исприповедити, а по чијем ћу завршетку тражити мишљење сваке од вас – рече краљ лав, погледајући у сову и лисицу. Она која нам каже мишљење од користи, оно које ће да буде свима угодно, добиће неприкосновено право да од сада па надаље брине о правди.

Сирота лисица вртела се тамо-вамо помно мотрећи могући излаз за бекство, ако устреба, али на несрећу била је окружена са свих страна, тако да о бегу није било ни говора. Сова је, пак, стрпљиво чекала да краљ отпочне с причом. У њеном понашању није било ни трага страха и грознице, које лисица, ма колико се трудила, никако није успевала да сакрије.

- Као што рекох малочас, - отпоче лав своју приповест, - догађај се десио на путу овамо. Да не бих трошио ваше и своје време, трудићу се да у најкраћим могућим цртама испричам најбитније.

Елем, на путу су ме зауставила двојица браће, чије се куће наслањају једна на другу а баште додирују.

Један од њих је скоро дошао са некаквог путовања, са којег је донео младунче мајмуна, кога је пустио да слободно вршља по дворишту. А деси се те онај други брат уђе недуго после тога у своју башту да плеви. Мајмун ко мајмун, радознао, угледа га и поче помно да мотри. Када је човек завршио са послом, он напусти башту ни не приметивши овога. А мајмунче као да је само то чекало! Чим је овај изашао, оно пређе у суседни врт и стаде овог опонашати. Но, авај, како то њему све игра беше, он једнако с травом и коровом чупаше и поврће. Сутрадан је брат имао шта да види!

Ја их оставих - једног у срдњи а другог у небраном грожђу - и мишљах се путем шта би им ваљало чинити. И, ето, са том мишљу стигох и до вас, па рекох себи - будући да је узрочник трагедије, ма и нехотично, ипак један од нас - да би ваљало и сами да дамо допринос расветљењу настале ситуације. Уколико нам пође за руком, могли би једним потезом многе мисли разоружати.

И погледавши у сову и лисицу, лав упита:

- Дакле, да чујем: како би вас две саветовале браћу, да се вас штогод пита?

Лисица погледа у сову која ћуташе. Хтеде и сама да оћута, али јој ватра у крви налагаше да иде прва; рачунала је да би тиме, сасвим извесно, могла да стекне предност и краљеву наклоност.

- Зна се ко је кривац! Брат који је довео мајмуна – рече, излазећи из сенке, премда не сасвим. Да није можда мајмун крив?! Ма, хај`те, молим вас! Та он није никад ништа паметно урадио – вечито је подражавао све око себе.

- А ти, сово, шта мислиш? – упита лав, окренувши се ка њој.

- Истину вели лисица и не могу а да се донекле не сложим са њом - изјави сова.

- Како: `донекле`...? Појасни нам то.

- Краљу мој, познато је да мајмун ради оно што види, али штета је учињена и сад је питање шта ће се предузети по том питању, а да обе стране буду задовољене.

Лав се за тренутак замисли над њеним речима.

- Право кажеш! Па ево да чујемо шта лија има да каже по том питању...

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 28 Јануар, 2009 23:09

Узалуд је било лисичино гунђање - које, узгред буди речено, не беше ни нешто жестоко ни дугог даха, будући да је и њу умор савлађивао - те на послетку и сама намести себи смештај; дакако, ближе сови и стаблу на којем ова одмараше, како би се што боље заштитила од мене. Овај страх је никако није напуштао.

Што се мене тиче, ја сам ово време, које је њима било потребно за одмор, искористио за присећање. Врндајући по мојим фиокама сећања, потражих ону у којој се налазила повест о совином високом угледу међу животињама. Нашавши је и, присетивши се, разумех и зашто је сова радије одлучила да о свему не говори пред лисицом. Тиме би ставила тачку на започето друговање, и тако наудила лисичином опоравку. А поред мене, који сам био очевидац ове повести, и сове, за исту је знао још и лав и понеки човек, претпостављам, преко предања.

Дакле, прича сеже у далеку прошлост, у време када је човек поставио лава за краља свих животиња, а овај изабра сову и лисицу - пра пра претке мојих сапутница – да деле правду у краљевству.

На почетку је све било да не може боље. Међутим, кад завист и љубомора пронађоше себи место у лисичином срцу, њена се мудрост преобрати у лукавост којој није било краја. На све начине гледала је да невољнике, којима је требао савет или помоћ, превуче на своју страну. Чак је, лукаво се досетивши, и своју кућу преместила ближе путевима, како животиње не би морале да иду дубоко у шуму, где је становала сова и њој се поверавале. Животињама је то више него одговарало и временом су се све више користили лијиним саветима. Али, авај, њени су савети чинили да се не ретко опеку па чак и да се међусобно сваде и завађају.

Како су притужбе, као потоцима нанете, пристизале и из дана у дан потресале краљевство, краљ лав се силно узнемири. Стога он, будући саветован од човека, одлучи да посети сову и лисицу, како би једном за увек разрешили ово ривалство. Поневши на пут оно најнеопходније, он са својом пратњом крене пут шуме, пославши претходно гласнике странкама у завади са обавештењем о свом скором доласку.

Сећам се, као да гледам, како се лија на све начине довијала да од гласника дозна шта се крије иза свега. Али ништа од свега јој није вредело: гласници су на све њене нападе остајали слепи и глуви, држећи се само онога што им је било заповеђено.

Недуго затим две су се саветнице састале у ишчекивању његовог краљевског величанства. А кад овај пристиже са својом свитом, сместише га у хлад подно једног дрвета са огромном крошњом, где се одмараше, чекајући да се надолазеће друштво у што већем броју окупи, како би што саборније могли да испрате овај несвакидашњи и истовремено многозначајан догађај.

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 19 Јануар, 2009 22:59

Када је први сунчев зрак наговестио зору, наш посао је био готов и ми кренусмо. Идући кроз пусту и сабласну шуму са собом нисмо носили ништа сем успомена. Али нека се нико не вара – то уопште није био лак пртљаг. Чак је и само моје врлудање добрим делом потицало од премештања његове тежине с леве на десну страну и обратно. А да не причам о честом посртању што лисичином, што совином; нешто од успомена, а нешто и од телесног умора. Но живот се путем настављао и ми смо га се држали, не престајући с корачањем. Где год да је водио, били смо намерени да стигнемо. Чак се и код лисице ово примећивало, премда се својски трудила да то сакрије од нас. Њеним лицем су се смењивале сенке и свако мало је понека тражила излаз кроз разговарање.

- Ушка... оно у вези црва... знаш? Ја ни на једног не наиђох, па рек`о да те питам, да се ти ниси штогод збунила... Та они су, мора бити, добро заронили?

Сова, којој се лисица обраћала, и овог пута допусти себи да на питање одговори питањем.

- А о чему си размишљала док си садила семенке?

- Хм,... звучаће чудно, али једино на чега сам мислила у тим тренуцима било је да то семе израсте и да шума изгледа као некад – признаде лисица премда невољно.

- Дакле, ти си мислила на праве црве? – узврати сова, тражећи грану где ће да слети.

Већ смо били прилично одмакли - а сунце, висином, све више освајаше - и одмор им је био преко потребан. Како је била одличног птичјег вида, препознала је још из даљине једну добродржећу грану и устремила се ка њој.

- Није ни то лоше; заправо, није лоше нимало – одговараше и даље, спуштајући с олакшањем своје канџе на намерену грану. Јер овако или онако стигло се и до вере. Сад је свако оно семе њоме обавијено и има најбољу заштиту. Биће да ти је стало...!?

- То би ти хтела! – огради се лисица, ни не приметивши да су се зауставили ради одмора. Шума је једно, а ја посве друго. Мудрујеш беспотребно... Уосталом, откуда то мишљење да си као мудра?

- Од мене ниси чула, сигурно – слегну сова раменима.

Прилично незадовољна разговором којег је сама започела, лисица поче да се осврће. Инстинктивно је и сама почела да тражи место где би села, али уста није затварала.

- И за ветар су говорили да је `памет света`. Међутим, након овог и оваквог његовог подвига нема никакве потребе да продужавам ово веровање.

- У том случају би било најбоље да не отвараш уста – прекину је сова, уз зевање. Ако већ не верујеш да јесте, онда немој ни да га правиш.

- Ја... да правим ветар!?! – забезекну се лисица на ове њене речи.

А тек ја? И мене је жуљало да чујем одговор на ову примедбу. Зар је тако нешто било могуће? Уколико би било тачно,хм... у целу причу би се унело сасвим ново светло, а са њим би се и поглед морао мењати, размишљао сам. Али сова ћуташе, што лисицу раздражи још више. Но не хтеде одустати, већ се настави разговарати, не би ли је како навела да се ода.

- Добро, кад не желиш да кажеш како ја то правим ветар, а ти ми онда објасни зашто се сви у шуми обраћају теби за савет? Одакле им то...?

Поглед који јој сова упути имао је у себи дозу чуђења.

- Не знам... можда због мојих родитеља. И родитеља њихових, те њихових родитеља родитеља итд... Колико су теби твоји родитељи причали о прецима?

- Ма, хајде! Ко то још данас прича и памти – одмахну лисица, церећи се.

- Ух-да! – уздахну сова. Онда је боље да тако и остане: што не знаш, не може ни да боли, зар не?

- Опет се она просипа мудростима! Као да су каменице... Да ли је ова бачена да боли или ради нечег другог?

Уместо одговора, сова добаци уз зевање:

- О томе неки други пут. Сада ће најбоље бити да предахнемо...

И спуштањем капака то несумњиво и потврди.

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 10 Јануар, 2009 17:56

- Ха! Као да дрво може некоме бити пријатељ!

- Видиш, мени је моје дрво било пријатељ какав се само пожелети може: пружало ми је склониште и штитило од свакојаких опасности.

Осетих како неугодан тајац проструји између њих. Лисица, премда невољно, а помало и из нелагодности, и сама поче да преврће тло под ногама. А у неке као да се досети, те настави где су стале.

- И... зашто ти мислиш да ја не могу имати пријатеља? Ево, на пример, са тобом делим нека мишљења: о путу, пошумљавању...

- Благо мени, ако је тако! – додаде сова ни не сачекавши да ова заврши. Него, кад смо већ дотле дошле, шта кажеш да мало пожуримо? Пут нас чека а јутро тек што није свануло.  Са њим ће пристићи и људи да пошуме ово згариште, а није згорег да им мало олакшамо.

Лисица хтеде нешто да добаци, али брзо затвори уста. Ја, са своје стране, нисам имао шта да додајем или одузимам. Био сам узбуђен због распореда и великог спремања, па сам с нестрпљењем очекивао прву наредбу.

- Ветре!

Најзад се огласи сова, обраћајући ми се.

- Изађи из свог скровишта и покажи се! Шума те треба!

Нисам чекао да ми се двапут каже. Излетео сам из своје чауре и стао пред господарицу као најоданији слуга. При том сам нежно додиривао свако њено перо, чистећи га од прашине.

- Тако! – задовољно се осмехну сова. Сада пренеси ову гараву боју са пода шуме и све ове нагоретине. Нека живот добије дозволу за свој опоравак и наставак. Лисица и ја ћемо се склонити иза оног камена.

Запримивши наредбу, сачеках да се њих две удаље. Затим се надувах таквом силином, да су ме околна преживела стабла жуљала. Кад достигох жељену јачину, дунух снагом најјаче моћи, не бих ли отерао овај ужас што даље, даље и од заборава.

Требало је доста времена да се Земљин образ поново укаже. А по извршеном задатку, ја приђох сови која искочи из свог склоништа, остављајући лисицу згрчену од страха.

- Хвала ти, ветре – рече она, додајући, - сада смо лија и ја на реду.

И заокренувши вратом, она је потражи погледом.

- Дођи, лијо! Опасност је прошла.

Потом, исправивши врат и намигнувши ми, настави да јој се обраћа:

- Пожури! Што пре завршимо, прије ћемо кренути.

Лисица послушно пође за њом, али се свако мало обзираше за собом, погледајући где сам. Ја сам се сакрио иза истог оног камена, где су се и њих две скривале за време моје представе. И нисам имао ама баш никакву намеру да их ометам; поготово не након указаног ми поверења. А, искрен да будем, поводио сам се и мишљу о наставку сарадње.

Док сам ја сањарио, њих две су својски прионуле на посао.

- Ти ћеш, лијо, правити рупе на већим размацима, а ја ћу убацивати у њих семенке које сам сакупила – командовала је сова. Када засадимо ово семење, имаћемо слободан пут пред собом. Једно само молим: пази на црве!

Мислим да смо у том тренутку лисица и ја делили нестрпљење, само... она од муке а ја од радости. Просто нисам могао дочекати да заврше, како би кренули. Понајпре, јер су ме вукла сећања на сва она врлудања, играња и чарлијања...

Ах, како ми је све то недостајало!

- наставиће се -

[ Крилата прича ] 25 Децембар, 2008 17:17

Премда разоткривен, ја се и даље не усудих издавати покретима. Улога немог сведока некако ми је највише одговорала у тим тренуцима. И, кад мало боље размислим, чак и ако то није било зато што сам сам тако хтео, већ стога што сам себе приморавао на то, на крају и није испало тако лоше. Понајвише по саму причу.

Елем, иако по страни – мада не превише – загледао сам час у сову, час у лисицу, ишчекујући која ће прва да се огласи. Наравно, као што сам и очекивао, несмиреност није могла дуго да ћути.

 (Даље)

[ Крилата прича ] 05 Децембар, 2008 22:10

- Ето ти сад! А ти се љутиш на њега...

- Сигурно да се љутим, јер је он тај коме је пало на памет, на ону чувену «светску памет», да се поигра са њом и пусти је ка шуми.

Лисица је до очаја покушавала да ме оцрни што је могуће више. Њене су речи тако деловале на мене, да би за моје постојање и маково зрно представљало дворац. Искрено, нисам знао због чега је толико огорчена, када је познато да живи у рупи, а да је сва имовина до које јој је стало било крзно на њој.

 (Даље)

[ Крилата прича ] 27 Новембар, 2008 23:48

У сусрет нам је долазила лисица, тако бучно, да се сова зачуди, што њене ионако буљаве очи начини још буљавијим. Па ипак, све ово не потраја дуго - тек трен. Већ колико наредног секунда, она поврати своме држању малопређашњу сталоженост, дочекујући пролазницу с речима:

- Какав жесток дан, ха

 (Даље)

[ Крилата прича ] 13 Новембар, 2008 03:15

У сусрету са рашчерупаним грањем, које је аветињски упијало у себе месечеву светлост, указујући на своју инвалидност – устукнуо сам. Где год ми је поглед прошао, све је зрачило црном бојом мученичке патње. Пред мојим се очима, у свој својој нагости, јављало моје чедо...

Признајем! Крив сам! Покушавао сам да вриснем, загледан у своје окрвављене руке; али ваздух је сушио моје непце, спречавајући глас да изађе. Хтедох да плачем, али нисам знао како, јер ми плач није био својствен. Мислио сам, и покушавао то што бих смислио, не бих ли изазвао било какав знак самилости на лицу ове унесрећене шуме. Но њена је воља за животом била толико слаба, чак толико, да је ни жеља за осветом није одржавала. Притиснута црном плочом, она се добровољно сурвавала у бездан...

 (Даље)