Све у причама бива

"Зимске белешке о летњим утисцима"

Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ:

“LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE

Врло лепо. 

Шта је "liberte"? СЛОБОДА. Каква слобода? Подједнака слобода да свако може да чини шта му је воља, у границама закона. А кад можеш да чиниш све што ти је воља? Кад имаш милион. Даје ли слобода свакоме милион? Не даје. Па шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде све шта хоће. 

А шта проистиче из тога? 

Проистиче да поред слободе постоји и РАВНОПРАВНОСТ, наиме равноправност пред законом. За ту равноправност пред законом може само једно да се тражи: да њу, у оваквом виду каква сада постоји, сваки Француз може и треба да сматра за личну увреду. 

Шта је онда остало од лозинке? 

БРАТСТВО! 

Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је до сад главни камен спотицања на Западу. Човек са Запада прича о братству као о великој сили која покреће свет, а губи из вида да се братство ниоткуда не може набавити ако га нема у стварности.

Шта да се ради? Треба по сваку цену створити братство. Али проистиче да се братство не може створити, јер оно само настаје, оно је богомдано, налази се у самој природи.

А у природи Француза, и уопште западног света, њега нема; постоји само индивидуално начело, начело своје куће, принцип самоодржања, самопривређивања, самоопредељења свога ја, супротстављања тог ја читавој природи, свим осталим људима, као законитост,самосталног начела које је по вредности потпуно једнако свему што постоји ван њега. 

А из таквог истицања самога себе није се могло родити братство.

Зашто? 

Зато што у братству, у правом братству, не треба ја, то јест личност, да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свим осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, том индивидуалном ја, и то би требало само, без молбе оног ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самоме себи, то јест свему осталом што постоји на свету.

И не само то, већ би и побуњена личност која тражи своја права требало, пре свега, да цело своје ја, да себе целу жртвује друштву; и не само што не треба да тражи своја права, већ, напротив, дужна је да их без икаквих услова преда друштву.

Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари; она хоће све на јуриш, она тражи своја права, она хоће да се дели а онда нема братства.”

 

Са: Владан Јевтић