Бог и научник
Умре неки уважени научник и његова се душа престави пред Богом. Удивљен количином и дубином свога знања, научник се дрско обрати Творцу:
- Ми, људи науке, дошли смо до закључка да нам Ти више ниси потребан! Нама су познате све тајне и знања које и Теби самом: умемо да пресадимо срце и друге органе, умемо да клонирамо људе, да стварамо нове врсте биљака и животиња... Једном речју, ми можемо да чинимо све оно што се до сада сматрало чудом и приписивало се Твојој мудрости и свемоћи.
Господ стрпљиво саслуша самодопадљиву говоранцију умишљеног научника и, кад овај умукну, предложи следеће:
- Добро! Да бисмо проверили то да ли је Мени нужно човечанство или не, предлажем такмичење у стваралаштву.
– Одлично! – прихвати научник. – Шта желиш да урадим?
– Вратимо се на почетак историје и стварање првог човека, Адама.
– Прекрасно! – узвикну научник и саже се да рукама покупи прашину.
– Не тако брзо! – устави га Творац. – Ти користи свој прах, не овај који сам Ја створио!
Многи људи, у својој затуцаности, не примећују ту очигледну чињеницу да научне књиге и чланци почињу са „другом главом“ – са настајањем појава у природи! А „Прва глава“, која расветљава како је свет настао – изостаје!
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.