Судба српскога народа више личи на судбу многострадалног Јова, него ли судба ма кога народа у хришћанском свету. Ударен је и по имовини и по телу, али му је Бог сачувао душу. Имовина његова, држава његова, много пута је падала и пропадала. После сваке државне пропасти Срби су убијани телесно без милости и без броја. Само им је Бог душу сачувао, те су душом остајали вазда верни Христу Господу. Заиста, кад човек проучи до какве је пропасти долазила српска држава, као и у коликом су броју Срби гинули, мучени или у ропство одвођени – заиста је за свакога велико чудо Божје да још у свету постоји српски народ и да се још чује српска реч.

Чиме се даде објаснити ово чудо у светској историји, које представља српски народ? Оним истим чиме се објашњава и судба праведнога но многострадалног Јова. Није дозволио Бог, браћо моја, Бог није дозволио, децо моја, да се сатана дотакне душе српскога народа. Дозволио му је да га удари по држави, по телу, али му је забранио да дирне у живу и велику хришћанску душу овога народа. А док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено, што се чини да је изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.

У свима губљењима двоје никад није било изгубљено: Црква и песма; Црква са вером и песма са историјом. То је очувано и то нас је очувало. Зато, браћо, поштујмо Цркву и држимо песму. Славимо Господа Бога и кроз Цркву и кроз песму народа. При свима надањима то су нам била два крила. Но, Црква је старија од наше песме и од историје. Од Цркве је као од извора потекла река српске историје, некад бистра, некад крвава, но увек дубока. Зато савијајмо се око наше народне Цркве као деца око мајке. Христос је садржај Цркве. А Христос је непобедив и неодољив. Њему слава и хвала са Оцем и Духом Светим на веки. Амин.

 

Свети Владика Николај