(слика са интернета)

 

Ко год крене путем да мења свет мењајући самога себе, тај ће несумњиво схватити мисао Светог Серафима Саровског, који каже: „Смири се, и хиљаде ће се око тебе смирити.“ Џаба је викати: „Знање је моћ!“, јер је једина и неприкосновена сила свих светова – Љубав! Ко год је волео, зна како Љубав размекшава и најхладнија срца. И она је Знање, Богопознање, које није од овога света, јер га ми, ма како се трудили својим малецним умом, сами собом и сами од себе не можемо докучити. Јер, како рече Псалмопојац: „Твојом светлошћу видимо светлост!“

Комшија, о којем ће овде бити речи, не да није био црквен, већ је био пуст, запуштен, свађалица, прек, а на којем год послу да је радио не би остајао дуго. Језик му је увек ишао испред памети.

Али није он био у својој неваспитаности злобан, само неотесан. За најтеже и најпрљавије послове могао си га увек позвати и ослонити се на њега. Умео је да се, дан пре изливања плоче на кући, посвађа са другом и то баш гадно, додуше речју, а онда би то преспавао и сутра дошао на испомоћ као да ништа није било. О каквом се другу радило довољно је рећи да је код њих улазио у кућу сам и узимао да једе, што му се толерисало. А остао је без мајке, која га је напустила, оставивши га са оцем, па се овај разболео, умро и он је морао да брине сам о себи. Боље од овога ваљда није умео. И, за дивно чудо, његов карактер је био познат свима, тако да се, кад се појавио сутрадан на моби, нико није зачудио. Већ је то постало нешто нормално. А биће да је и њему, таквом, то њихово прихватање њега ваљда значило. Ако и није био добар себи, на његов другарски учинак се нико није могао пожалити. Али је имао нешто што је другаре често терало да се шале на његов рачун.

Наиме, ваљда препуштен сам себи и често гладан и жељан мамине кухиње, чији укус краси свако детињство и које је, по одрастању, тешко надмашити, он је имао незамислив апетит. Што купе за њих четворицу, то он може појести сам и још да остане места. Таквог човека замислити да пости било је тешко! А у својој простоти био је на неки начин духовит и то му је стајало. Тако, што би му дошло на ум, он би с тим одмах на друм! Кад је, једном приликом, дошла код нашег кума нека гошћа и ови је пустили да уђе обувена, а за њом се појавио и он, но њему рекоше да се изује, он рече без пардона, прстом уперивши у њу: „А како она сме?“ Мене то у трену подсети на оно дечје бунтовништво: кад виде и познају неправду, па се с правом побуне. Само, од одраслих ипак прижељкујеш неку умереност. Код њега је није било, јер језик није имао одмерености којој си се могао надати. Или ми нисмо били вични да гледамо где треба?

Често препричавана анегдота је и она кад је његов рођак отишао у војску, па отуда послао писмо кући. Нико од укућана није умео да га прочита. Јер је рођак био недописмењен, да се тако изразим. У том тренутку, кад је писмо стигло, појавио се на вратима и овај наш комшија, рекавши:

- Ма шта ви ту мог братића срамотите, дајте да ја прочитам!

Затим узе писмо, погледа одовуд-одонуд, те и сам, нашавши се у небраном грожђу, врати писмо, коментаришући:

- Нека вам га он сам прочита кад се врати.

Елем, кум и ја смо одлазили редовно у цркву кад нас он једном приликом заустави у путу, распитујући се о нашим одласцима. Нама се учинило да је то онако – реда ради. Помисао о посту за њега је тад личила на немогућу мисију. Искрено, нама на још немогућнију. Међутим, недуго потом је изразио жељу да једне недеље крене са нама у храм. Ми га, наравно, поведосмо. Али следеће недеље,  па и недеље после, није долазио. Тек једног дана дође код мене да му дам житије Светог Саве да прочита!? Без иједне речи приде пружих му књигу, а он рече: „Ово житије сам почео да читам још у војсци, али га никад нисам прочитао до краја, па бих сад желео то да учиним.“

Ту нису чуда са њим престајала, већ су уследила нова и нова. Недуго затим обратио се (мом) куму да му овај препоручи неке православне видео прилоге на интернету да их погледа. Кад је и то учињено, он поново дође код кума и, у свој својој простоти, изјави:

- Сви народи: и Турци, и Кинези, ови, они, имају своју традицију и корене, само се ми Срби правимо блесави и измишљамо нешто безвезе, а имамо Православље!

Након тога кренуо је чешће да посећује храм. И, уследио је – пост.

Муке његове! Не могу сад да се сетим који пост је био у питању, мислим баш Васкршњи, кад се постило на води. У то време радио је на царини: утовар-истовар, преглед робе и томе слично. Значи, шлепери углавном. И баш тог првог дана поста, који је био, дакле, на води, стигоше неки шлепери да ли са белом техником, или неком другом, углавном масивном и тешком робом. И све је требало да се истовари и поново утовари. То је посао који захтева снагу, а пост на води баш не помаже.

- Па где ме сад нађоше кад је пост?! – негодовао је он у себи због искушења.

У свакој другој прилици, па и сад, размислио би о пљескавици. Огромној. И двоумио се он шта му је чинити. Момак само што није кренуо да купи доручак и упита га шта да му донесе.

Ломио се, ломио, да би најзад превалио:

- Донеси ми две киле хлеба и теглу пекмеза!

Тако је језик први пут устукнуо пред разумом, дајући места карактеру да се, уз Божију помоћ, мења.

Од тог првог поста прошле су године. Пости и даље, по правилу, али дани поста на уљу за њега, мученика, су као да је Божић.

Сад више не долази сам у храм; ту су и деца са њим.

 

За блог и причољупце причу је забележила причалица.