Мој добри пријатељ
(Слика са интернета)
Мој добар пријатељ са Цетиња има око 60-так година, лијепу породицу – жену и двоје дјеце, има своју приватну фирму, коју је стекао значајним трудом и употребом сопственог високог образовања ( „у своје перо“ био је најбољи ђак и најбољи студент генерација у којима се образовао). Побожан је човјек, весео, комуникативан, спреман за дружење, вољан да са најближима подијели бригу и радост. Потиче из патријархалне фамилије, са доста браће и сестара, а тек што има кумстава и братимљења... Укратко, таквог је човјека лијепо имати у друштву.
Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времена проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне... Иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.
Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свакодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како дијели толику помоћ? Каква је то протекција, и какви су то повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни?“
Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жени која га је родила, старици од 90 и више година!
На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре (удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови (мој пријатељ и његов брат) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обавеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.
Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“
Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
***
Данас је у нашем граду један од храмова обележио свој Празник и славу. Међу свим дешавањима која су се десила, а било их је заиста много, једно се издвојило. Док су делили славске колаче и кољиво окупљеном народу, мени је пришао дека, иначе редован члан цркве. Он иде полако и са штапом, има дуге седе бркове и огромну празну кућу. Пре двадесет година избегао је из села у околини Тузле. Сва четворица његових синова су далеко од њега, заједно са унуцима и праунуцима. Нека деца и не говоре српски језик. Али на дедином лицу сија радост, иако је тужан, јер је, како у збиљој шали каже, сам самцијат и плаши се да ће заборавити причати. Нико му не долази, чак га и деца посећују ретко. Како је кућа била превелика за њега самог, прешао је у стан, где му је боље, иако има 17 степеница за прећи. Забринуо га је случај његовог вршњака из комшилука, који је такође био сам, па се и упокојио а да се за то сазнало тек три дана касније. Међутим, најжалије му је за другом, имењаком, скоро уснулим, а са којим је обилазио манастире. За њега је то био извор радости, тако да је и стан нашао са прозорима окренутим ка цркви; у случају и да не може да дође, макар да је гледа.
Провела сам неко време у лепом разговору са деда Стојаном, захвална на мрвицама које је са мном поделио о себи самом, а које су у мени будиле радозналост. Колико би тек благо имао поделити кад би било више оних који би желели да чују о ономе што у себи носи? Савети и искуство старијих - оно што уме да оптерећује бунтовну младост, која се у најчешћем броју случајева ослања на снагу а не на мудрост - јесте оно што, са њиховим одласком, највише недостаје и тишти.
Зато учимо док имамо од кога. Поштујмо и ценимо. И не заборавимо на време које су наши родитељи откинули од себе и безрезервно га посветили нама.
За споменар забележила причалица.