Ево наше деце - Здравко Шотра

 
Документарни филм о страдању Срба у Пребиловцима.
 
 

Марко Миљанов

Марко Миљанов - После мача перо

О чојству и јунаштву

 

 

Уз овај видео препоручује се и:

Патријарх Павле: Беседа у Пребиловцима 1991. године

 

Архистратиг Божји

 

Ко су Срби

Србија је, кажу, фактор стабилности. Иако то долази из уста оних који о томе мисле лицемерно, ипак то није далеко од истине. Јер, гледајући на догађаје, чињенице, дешавања, ко би други и могао да буде? Зашто? Можда вас разлози зачуде, али су неумољиви. Зато што само Србе шиканирају; зато што на нас стално врше притисак, зато што је на нас „мале“ Србе устала војска од 19 „великих“ земаља; зато што може да постоји и „Велика Албанија“, и „Велика Хрватска“, али не и Велика Србија; зато што не може да се одржи парада у Србији без присуства војске иако се окупатор хвали свету како „демократија“, под окупационом власти, цвета; зато што њихов мир није и наш мир, јер о миру, слободи, па и Љубави имамо различита гледишта. Цело време нас терају да заборавимо Јасеновац, Градишку, Сребреницу. Али није то њихова заслуга да ми заборављамо, као што није истина ни да заборављамо. Једноставно, ствар стоји другачије. Наш дух одбија да појми такво зверство, које људима не приличи. Али нема ко за њих не зна и није чуо. А после свих тих зверстава учињених нашем народу, шта смо урадили? Ми смо Хрватима помогли да се врате међу људе, како неко рече. И док смо с људима, Срби су мирни. Кад се људи поново обрате у звери, Срби се буде, због позива да буду - фактор стабилности.

Протест студената, који је одржан јуче, почиње око 01.06. Младост, која одбија да ћути.

 

 

Двадесетогодишња схимонахиња

 

Слика са интернета

 

ИСТИНИТЕ ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА или савремена чуда у Цркви

20-годишња схимонахиња

Догодило се то 28. априла 2005. године. Олгу је у Средњоуралски женски манастир довела мајка, јер је девојка имала рак мозга, а из Онколошког центра у Јекатеринбургу су је отпустили рекавши да је безнадежан случај. Тада није могла самостално ни да стоји, већ ју је мајка придржавала с леђа. А бака јој је већ шила одело за погреб, али шивење због нечега није ишло. Жена није престајала да се чуди – зашто јој не иде тако једноставан крој? И тек после годину дана свима је постало јасно да се одећа није дала сашити јер је била сувишна. Оној, којој су наменили то одело, суђено је било да у вечност оде у Великој схими, због чега јој је и подарена та чудесна година живота.

Када је Олга дошла у манастир, одвели су је оцу Сергију, духовнику и градитељу манастира, и он јој је рекао: „Ако хоћеш да живиш, остани у нашем манастиру.“ Она му је поверовала и остала је. Болест је до тада била праћена страшним главобољама, и Олга практично није могла ни да једе. Али, већ од првих дана живота у манастиру она је почела не само да једе, већ и самостално да се креће. Касније је причала сестрама да јој је, кад се школовала на Магнитогорском универзитету и кад су јој саопштили страшну дијагнозу, прва помисао била: „Значи, отићи ћу у манастир.“ Зашто, ни сама није знала и веома се томе чудила. Кад су је одвели оцу Сергију, и кад јој је он предложио да остане у манастиру, она се сетила те своје помисли и одмах се сложила са њим.

Касније се код Олге појавила другачија жеља: ако се потпуно излечи, остаће у манастиру до краја живота. У својим усрдним молитвама она је сада за то молила Богородицу, и дала Јој завет. Чак је и тај манастир, који је био девојчино прибежиште у њеним тужним данима, био посвећен Богородици. Док је причала о томе оцу Сергију, добила је одговор: „Девојко, мораш да схватиш колико си озбиљне ствари рекла Богородици. То је завет, и њега треба испунити.“

А онда се десило чудо излечења. Девојка са страшном дијагнозом, коју су лекари отписали и послали кући да умре, у манастиру се у потпуности исцелила.

Недавно је она прешла праг ове обитељи с тумором мозга, који јој је затворио лево око и изашао на чело, од чега је кврга била страшна. Сада се чело изравнало, а око се отварало. Олга је била оличење смирења и кроткости. Нико је никад није чуо да ропће или да подиже глас на неког. Често бива да болесни човек губи власт над собом због бола који трпи, и због тога зна да повреди друге људе. Али Олга никад, ма колико јој тешко било, није повисила глас ни на кога, и за све време које је проживела у манастиру ни са ким се ниједном није посвађала.

Када се Олга најзад излечила, колегинице и другарице су почеле да јој говоре да је још увек млада и лепа, да прво треба да заврши школу и да оснује породицу, а касније може поново да се врати у манастир. Девојка је почела да прихвата те помисли, а онда је отишла код оца Сергија и све му признала. Он ју је подсетио да је дала завет и да је то врло озбиљно. „Хајде само да се помолимо Богородици“, предложи духовник, „да видимо шта Она каже, којим путем треба да идеш.“ И тако су се заједно помолили, а после неког времена тумор је почео да расте невероватном брзином, готово видно. Али, управо у то време Олга је зачуђујуће брзо почела духовно да узраста. Она је свој крст узела без роптања. Схватила је да јој је болест Богом дана ради спасења. И ако би се вратила у свет, вероватно би се десило нешто од чега би страдала њена душа. Прихвативши болест, она је без роптања понела свој крст.

На монашењу је добила име Јевдокија. Тада је још могла да се креће, па је монашење било у цркви. Она је, као што је обичај, легла на тепих говорећи Исусову молитву, али су је, пошто јој је било тешко да се креће, са обе стране придржавале мати Варвара и њена заменица, такође Варвара. Није прошло много времена, и Јевдокија је почела да благодари за тај крст, за Богом дану болест. То је било толико чудесно!

„Ја сам тако благодарна Богу“, признаје монахиња Нина, „што сам имала прилику да то видим сопственим очима. Дошла сам код ње у келију. Било је то уочи пострига у Велику схиму. Постригли су је у Велику схиму уочи Благовести, кад је већ било јасно да ће ускоро отићи Богу, јер се болест врло брзо развијала. Управо је њена благодарност за болест натерала оца Сергија да замоли владику да постриже у Велику схиму двадесетогодишњу монахињу. И ево, пре тог догађаја, ја сам дошла код ње у келију. Много људи је ишло код ње, да се не би досађивали, и да мало буду с њом. Неретко су ишли и да би им тих неколико минута проведених с њом у келији, из које је допирала јака светлост, улило снагу. То је било чудесно! Тако сам ја дошла код ње да је питам како се осећа. У тим тренуцима је имала јаке главобоље, па су јој давали инфузију. Причешћивала се сваки дан, и живела је од причешћа до причешћа. Али, кад би бол био неиздржив, она би сама молила да јој дају инфузију. Сећам се, то је било увече. На моје питање како се осећа, она је одговорила: „Како сам срећна!“ Учинило ми се да нисам добро чула, па сам се нагнула према њој питајући је: „Шта си рекла?“ И поново чујем одговор: „Како сам срећна!“ Било је у томе толико радости! Сећам се, причале смо тада о вечности, али потпуно спокојно. Она се није бојала смрти. Ја сам сведок. Када је дошао отац Сергије, она је прекрстила руке, и обратила му се речима: „Баћушка, благословите да умрем.“ А он се осмехну и одговори јој: „Па, схимонахињо Ана, ако сви умру, ко ће се онда молити? Да ми још мало поживимо!“ После неког времена она опет смирено замоли: „Баћушка, благословите да умрем. Хоћу тамо!“ И показује прстом горе. Кревет је у келији био двоспратни, па је баћушка опет покушао да се нашали: „Где тамо, тамо је Ириница наша!“ А она ће њему: „Не, нећу ја на спрат, хоћу код Богородице, хоћу код Бога!“ И све је то било тако тихо, тако радосно! Као да човек моли да иде код својих најрођенијих, код оних које толико воли, који му толико недостају, тако да више нема снаге да буде далеко од њих... Ја сам тако гледала њих двоје и мислила да ли је могуће да се ово мени дешава! То није у неким књигама, већ овде, поред мене, сада. И још сам видела да је могуће да тело, намучено и болесно, умире пред твојим очима, а душа се радује! То је могуће и кад човек има само двадесет година! Када благодари Богу за крст који му је Он дао, и кроз ту благодарност се излива благодат и срце се радује. После се испоставило да је она добила благослов од оца Сергија, и обоје су се помолили Пресветој Богородици, и биће онако како Пречиста одреди...“

Схимонахиња Ана се мирно представила Господу 21. априла 2006. године у току Страсне седмице, на Велики петак, управо у онај час када је Господ висио на Крсту, али Га је душа већ била напустила. Сахранили су је на Васкрс, са речима пасхалне радости, и отац Сергије је клицао: „Христос воскресе! Схимонахињо Ана, Христос воскресе!“ И сви који су били на њеној сахрани осећали су такву радост, такву светлост!

Монах Давид је долазио у манастир мало пре њеног упокојења, и када је са оцем Сергијем отишао код ње у келију, био је потресен силом која се „у немоћи показује“, силом те двадесетогодишње девојке. Он ју је дуго и озбиљно гледао, и онда га је она (тада још увек није била схимница, само монахиња) питала: „Зашто ме тако озбиљно гледате?“ Као одговор је чула: „Само размишљам како да ти помогнем.“ А она је монаху одговорила: „Али, ја сам добро!“ Тада је он истрчао у ходник и тамо се расплакао. Онда је рекао: „Питаћу на Светој гори да се моле за њу.“

Када је Ана отишла у вечност, звали су са Свете горе и рекли да је тројици стараца на Светој гори било откривено да је њена душа прошла без митарстава. И да је веома светла и да се налази код Престола Божијег. И још су честитали манастиру што је таква душа одатле отишла у вечност.

За то кратко време које јој је Господ одредио схимонахиња Ана је испила и чашу туге и чашу милости Божије, које је са благодарношћу примила од Бога.

 

За блог и причољупце текст са руског превела је Г. С.

Извор

 

Мостарске издаје

 

 

Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије. Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских - преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године. Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је објасне. Они међу муслиманима ће, „учено”, уверавати да је исламизација средњевековне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а католици ће, опет „учено”, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а сами су словенски народ. И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне корене несрећних католика и муслимана Херцеговине и Босне. Тако ће католички књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци, Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата - народа чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније. Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци” – кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби. И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске, муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока – Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци). Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника, Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!”, други: „Гази, гази Хрватина!” Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика – разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож, понегде, једни друге застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило, нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране. Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја. У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су давне 1992. године - кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби Србина!” Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска гробља и порушили српске православне цркве и манастире. Међу њима, и цркву у Пребиловцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватско-муслиманске војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и дедови муслимана и католика - ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату, прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима.

Негована крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког) сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана. Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика. Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише. Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама. Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред. Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима. Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића.

Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа, стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну: „Јао, мени! Шта се десило, куку?!” Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу... Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава. Мајка му је стављала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу, Бранислав, из свег гласа, јекну: „Не! Бооооли...” Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише већу пажњу, него повреди темена.

У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине, саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су - медицина није успела да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине - за који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до најпознатијег мостарског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи. Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се православни Срби не убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села.

Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу што пре. Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево стопало и насмеши се: „Елем, Браниславе, дош`о си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми, мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме”. Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози, подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с десне ноге. Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало.

У једном моменту, само повуче стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више. „Готово је, младићу! Мореш мало лежат`, а онда устани и слободно се ослони и на лјеву ногу. Мореш, видјећеш. Таква момчина, па да не мере одати. Море, море”. Сви одахнуше. Бранислав с неверицом гледа у своје стопало. Мрдну њиме и не осети бол. Седе на отоману и поче пипати левим стопалом по поду. Није осећао уобичајени синоћни бол. Притисну ногом под, не осети бол. Устаде, ослањајући се на десну ногу, а онда поче да оптерећује и леву. Закорача и изиђе из просторије. Сви запљескаше у знак захвалности старом Османагићу. Руковаше се с њим, а он их позва у башту. Изнесоше из просторије клупу, столице и један мали сто. Бранислав седе до Суље и загрли га. „Е видиш, Браниславе. Синоћ ниси ни мог`о сањат` да ћеш загрлити једног Турчина, једног муслимана. Је л` тако?” – упита Османагић младог Бранислава. Бранислав се збуни, скину руку са старца и не изговори ни реч. Сви други занемише. Ово нису очекивали. Тад се Суљо грохотом насмеја и рече им да се не осећају нелагодно – уперивши прстом у сваког од њих, изговори: „Свако од вас је оно што сам и ја. Свако од вас је исто што и било који муслиман у Мостару, којег сте јуче и ноћас мрско и злурадо гледали. Браниславе, онај који те је ударио и онај који ти је ишчашио ногу, исто је што и ти. Један вам је предак, једна крв тече вашим жилама и једном истом народу припадате”. Малопређашњи мук је био нешто безазлено према муку који завлада лепом баштом после ове беседе. Суљо види да његови суграђани, или како он објасни – саплеменици, нису у прилици да се носе с оваквим закључцима. То су истине, којих су се клонили и најшколованији муслимани, православни и католици у Босни и Херцеговини, а и у другим крајевима бивше Југославије. Види Суљо да ће ова групица католика и занемети – кад им буде саопштио понешто од онога што је говорио својим блиским пријатељима последњих тридесетак година. „И да знате, моја браћо католици. Једино православни Срби нису оно што смо ми...” „Нису, нису...” – хтедоше то прихватити и објаснити присутни, али Суљо подиже руку и тако их заустави. „Нисам ја мислио да су православни Срби онакви како су муслимани и католици о њима учени. Нису они најгори народ на свијету, и нису звјери за одстрел. Нису они за истребљење, како су младе муслимане и католике, учили и подстицали - и фратри, и оџе и несрећни политичари наши и ваши. Није то тако. Срби православни су за свако поштовање, они су неискварена бића нашег национа, наше отаџбине. Они су стабло - од којег су српски непријатељи одсјекли и муслиманску и католичку грану. Ми смо њихови окресци! Да то нису, у време окупације српских земаља, учинили моћни непријатељи: с Истока - Турци, са Запада - Немци и други, данас бисмо сви ми били Срби православне вјере. А знајте, оне заједнице које се одвоје од свог корена, од свог стабла, њима треба помоћ Бога, јер оне постају рањиве, неправедне и смртно мрзе стабло од којег су одсечене, па би то стабло огњем сажегле и сјекиром исјекле. Тако смо ми муслимани и ви католици, и у Првом и у Другом свјетском рату, по наговору наших непријатеља, кидисали да одсјечемо сваку српску православну главу... Но, нећете разумјети шта говорим, ако вам то не објасним на примеру из животињског свијета. Ја се разумјем у то, јер сам предавао у школи и ботанику и зоологију. Слушајте и погледајте ону ливаду – зараван на оном брду, и онај тор тамо. Видите то, данас је дан ведар. Е, тамо је овчарник мог доброг познаника Хусе Дервенте. Хусо је имао ту страшног и великог пса – Гарова, па се курјаци нису лако усуђивали прилазити тору. Е, видите. Међусобни односи православних Срба и нас (њихових окресака) подсећају на међуодносе вукова и паса. У животињском свјету су односи често слични онима у људској заједници. То је и на примеру међуодноса вука и пса. Погледајте, човјек је од вукова одсјекао грану и створио је псе. Зато су пси најжешћи непријатељи вукова. Кад само осете мирис вука, пси, колико их год има, почну да лају, да се отимају с ланца, желећи да, свакако у чопору, навале на вука и да га растргну. А вуци знају за тај порив својих кукавних родственика и никад им не опраштају, јер су пси, за парче стврдлог круха, одсечак најгорег меса и огољене коске, подвили реп и обећали човјеку да ће му бити на најпонизнијој услузи. Зато вуци, кад год им се укаже прилика, раскину пса, разбацају му кожу и ткиво ливадом, а не пада им на памет да месо тог огавног створа прождру и утоле своју, увек присутну, глад. Е, тако вам је прошао и Гаров мог побратима Хусе. Кад је Хусејин био у Мостару, чопор вукова је опколио овчарник, не диравши овце, него се сјурио на Гарова. Вуци су, у бјесу, кидали његову кожу, уши, ноге, ткива, вадили џигарице и друге органе, и све то разбацивали по ливади. А кад су то завршили, мирно су одшетали у ону повишу шуму. Видите, господо моја. Вуци не опраштају псима. Е, сад вам хтједох рећи... А то сте, вјероватно, већ сконтали. Овај наук пребаците на наш људски род. Ти вуци су Срби православни. ”

Те слуге људске, створене од вукова, смо ми – муслимани и католици, а ти господари наши су, како сам рекао, Турци и Немци, и други са Запада. И уочили сте, кад пси завијају, чине то друкчије од вукова. Реже друкчије и... правилније је рећи говоре друкчије него вуци. А што се дешава међу нама муслиманима и католицима кад говоримо? Чинимо то мало друкчије него православни Срби. Па, учили су нас последњих двестотине година да нам језик није као језик Срба. Не смемо га звати српским језиком. Зовемо га: „хрватским”, „земаљским”, „бошњачким”, „босанским”, а ево, почели смо га звати и „црногорским”. Боже сачувај. Сачувај нас, Боже, од сваке будуће беде. Треба да знамо ко смо. А ви, католици, можда не знате, можда то знање потискујете – како сте учени, да крајем осамнаестог стољећа, ето око 200 година раније, у Мостару није било католика. Забељежено је да их је било само шесторо. Све друго су били православни Срби и нешто потурчењака – нас муслимана. Од тих православних Срба, Аустрија ће стварати – прво католике, а потом и Хрвате. Тако и вас данас зову Хрватима, а нико вам од старих, никад, није говорио хрватски. Нико га од вас не говори ни данас. Тај хрватски се говори тамо у Загорју, тамо изнад Загреба, али се он више не користи ни у хрватској књижевности. Ти тамошњи прави Хрвати се служе српским језиком, а зову га „хрватским”. Изговарају га мало друкчије. Научени су тако од стране својих господара – оних из Беча, Ватикана и Истамбула. Све је у природи по Божијим законима. Тако и пси више не завијају као вуци – чине то друкчије. Научили су то у ропству - везани ланцима у скученом дворишту својих господара. Драги моји, не морате ми ништа говорити. Знам да ви нисте спремни за ову истину. Само ћу вам рећи и ово. Запамтили сте да вуци никад не опраштају псу за издају и, по томе, било би нормално да и православни Срби не опраштају нама за издају. Знате, у Првом свјетском рату смо помогли Аустроугаре да се што више православних Срба отпрати у прве концентрационе логоре смрти. Ти логори су подизани у: Босни и Херцеговини, Чешкој, Аустрији, Румунији... У Другом свјетском рату, знате, на заповјест из Берлина, муслимани и католици су кренули у потпуно биолошко истребљење православних Срба. И шта су учинили православни Срби нама – послије Првог и послије Другог светског рата, кад су наши господари били поражени и кад смо остали немоћни према српској војсци и српском оружју? Опростили су нам. Опростили... нису се угледали на вукове и вучији однос према вучијим отпадницима. Знајте, истина је – православни Срби (ти наши корени) су обожени. Јесу Небески Народ, јер су се одрекли и вучијег права на кажњавање издајника из својих редова.“

 

Слободан Јарчевић

 

***

Кад прочитате овај текст, погледајте и ове прилоге. Закључке донесите сами.

 

Џонатан Рупер: Контроверзе ДНК анализе која се користи у идентификацији потенцијалних жртава

 

Коме, заправо, користи "Пројекат Сребреница", који не само да не служи помирењу, већ је бачена кост око које желе да се ми овде глођемо, док нам у суштини свима кроје капу која никоме не одговара. О чињеницама непознатим широј јавности (изнетим на конференцији које ниједан медиј у Србији није смео да преноси, што већ довољно казује) говори Стефан Каргановић. Његово гостовање креће од 01.40.30.

 

 

Комуникација у браку

 

 

Разговарају два пријатеља:

- Моја жена је тако неуредна и аљкава! Ја јој то стално говорим, али са годинама стање постаје све горе.

На то му пријатељ одговори:

- А моја је тако паметна и дивна домаћица! И како године пролазе све је боља и боља! Ја јој то стално говорим.

 

За блог и причољупце у слободном преводу са руског превела причалица