Српкиња (10)
(Слика са интернета)
Она синоћна трема није је напустила ни данас. Обукавши на брзину своје „пословно рухо“ кренула је у школу раније, како би се састала са Вером. Требало је да јој Вера, по договору, помогне у сналажењу, као и да је упозна са колегама.
У зборници су биле још две учитељице и учитељ, а са њима и млади богослов који је предавао веронауку. Анђелка је дошла на Верино место, јер је Вера, из личних разлога, морала да оде у пензију, тако да ју је заобишло одељење првака. Није била сигурна да ли то умањује или повећава њену трему, која је са приближавањем наставе све више расла. Још није ништа смислила за увод и упознавање. Најпосле је, помоливши се у себи, све то ставила у Божје руке, и притисак у њеној глави је почео полако да се смирује.
Упознавши се са колегама и колегиницама, са сваким размени по неколико речи, уједно добивши од сваког од њих по неки савет. То јој је много значило и помагало јој је да се охрабри. У том се огласи и школско звоно. Вера је стисну за руку у знак подршке.
- Чекаћу овде! – рече јој, док је излазила из зборнице.
Идући ка учионици, Анђелка још једном покуша нешто на брзину да смисли, али и тај покушај је остао безуспешан. И баш кад је требало да стави руку на браву, она застаде и ослушну: у разреду, којем ће она бити старешина, водио се необичан разговор.
- Мач је јачи! – узвикивао је глас једног дечака.
- Перо је моћније од мача! – чуло се из грла другог.
Ово јој се учини крајње занимљивим и она, захвална на случају, притисне браву и закорачи у учионицу.
- Добар дан, децо! – весело их поздрави, прекидајући расправу.
Деца устадоше у знак поздрава.
Села је за сто и отворила дневник. Затим, осмехујући се, бираним тоном им се представила, обавештавајући их да је она та њихова нова учитељица о којој су сигурно већ чули да ће доћи. Након тога их је замолила да се, ради упознавања, представе именом.
Једно за другим, деца су устајала и говорила своја имена. Анђелка је помно мотрила на двојицу дечака које је затекла у спору. Дечак, који је дизао мач горе, звао се Марко; други, који је уздизао перо, звао се Никола.
Анђелка реши да се својим размишљањем надовеже на њихово.
- Чула сам, улазећи, да се овде водила жестока расправа о томе које је оружје јаче – започе с причом. – То је веома занимљива тема о којој вреди размишљати. Предлажем да, ради бољег упознавања, како нашег међусобног, тако и са оним што ће се у школи учити, кренемо баш одатле, где су због звона застали Марко и Никола. Које је оружје јаче? Али ићи ћемо мало изокола. Реците ми, шта сте највише волели да радите за време распуста?
- Да се играмо! – скоро у глас одговорише деца.
- То је сигурно најлепше што може да се ради – признаде Анђелка. – А која вам је игра била најдража?
Одговори су били различити: нека су деца волела да се играју напољу, друга, пак, на рачунару, трећа са играчкама, четврта са животињама, пета у домаћинству...
- Дакле, свако од вас је имао своју игру. Несумњиво, јер сте ту нашли нешто занимљиво због чега вам је баш та врста игре била најдража. Је ли тако?
- Да! – викнуше деца.
- Видите сад: међу тим вашим занимацијама има великих разлика. Неке су везане за природу, друге за науку, треће за пољопривреду и тако редом. Зашто је то тако? То могу с лакоћом да разумеју и они који иду на веронауку и који похађају грађанско васпитање.
У сваком човеку постоје различити дарови. Вас, који идете на часове веронауке, уче да се ти дарови добијају приликом Свете тајне крштења. На часу грађанског васпитања ђаци су чули да постоје таленти. Дакле, према тим даровима или талентима човек, чак и кроз игру, показује своје склоности, што ће рећи да сте, док сте се играли, ви и учили – о себи. Тако Лазар и Софија воле животиње, Марко воли да брани земљу од змајева, Анастасија воли да бере цвеће, Стефан да саставља слагалице, Никола да чита... Ја, рецимо, сем овог посла, волим и ручни рад. И то може да буде: да неко има више дарова од једног. Игре и школа помажу нам да те дарове откријемо и да научимо да се њима служимо. Али, питање је: Како?
Већ смо рекли да свако има другачији таленат или дар, или више њих. Значи, према тим даровима радимо одређени посао. Тако ја умем да плетем, али не умем, рецимо, да поправим фрижидер; постоји мајстор који уме да поправи фрижидер, али не уме да ради ручни рад или да поправи рачунар. Марко зна како да у игрици испраши змаја, али Никола не зна. Но, Никола можда има склоност ка томе да буде писац, или научник, док Марко није томе склон. Међутим, због наших различитих дарова, пошто смо приметили да не умемо сви све, ми морамо да сарађујемо једни са другима. И шта добијамо? Добијамо то да Марко и Никола, ради опште користи, треба да саставе своје дарове, а не да ратују. Мач и перо могу бити оружје, али исто тако и оруђе, као што су, на пример, грабље. И оне могу бити оружје и оруђе! Оружје је за битку, оруђе за рад. Кад су мач и перо оружје, а кад су оруђе? Оружје су кад ратују једно против другог; оруђе, пак, кад сарађују. Зато су овом разреду, овој школи, селу, општини, држави потребни и Марко и Никола, и мач и перо. Исто као и Лазар, Анастасија, Стефан, Јанко, Данијела и сви ви. Наш посао је да те своје дарове ставимо на корист једни другима и да заједништвом покажемо да свет, на који смо дошли, јесте и те како лепо место за живљење.
А сад ако има неких питања, слободно питајте! Сад ћемо о томе да разговарамо, а кад кренемо да учимо, научено ћемо да примењујемо овако како рекосмо, како у школи, тако и касније у животу.
Једна за другом почеше да се дижу руке. Питања је било толико да су морали да их оставе за неку другу прилику, јер је час прошао брзо.
Она почетна трема и брига је нетрагом нестала, и Анђелка је у зборницу ушла озареног лица. Колеге су јој пришле и честитале на прошавшем „ватреном крштењу“. Вери, која је и сама помало бринула, видно лакну, и она, радосног срца, загрли младу колегиницу, дочекујући је. Сада је стара учитељица с миром могла да се посвети свом пензионерском животу.