Српкиња (12)
(Слика са интернета)
Њена кућа је била само неколико кућа даље од Стојанове. Што се више приближавала, то се њен глас стишавао. Стојану као да ништа није могло да промакне. Понашајући се пажљиво, ухвати је за рамена и замоли да сачека док се не врати. Затим уђе у кућу и потражи комшију. Био је сам; његови су били у граду, где су се скоро преселили. На питање да ли би на кратко пустио девојку, иначе учитељицу, да погледа свој стари дом, комшија драге воље пристаде.
Двориште је деловало празно. Није било ни пса, ни мачке, живине поготово. Није било ни дечје граје, ни саксија са цвећем. Изгледало је, овако споља, напуштеније већ кад су одлазили.
Сва осећања која су надолазила, Анђелка је гутала немоћна да ишта претвори у реч. Кад је дошла до врата, већ више није могла да се суздржи. Сузе су потекле.
Стојан је обујми око рамена и уђе са њом унутра. Дочекали су је празни зидови. То појача њену тугу и она зарида. Стојан, да би је утешио, привуче је себи и она се приљуби уз њега, плачући му на рамену. Његово срце се узнемири од њене близине. Али га то не уплаши, већ он подиже руку и стаде јој миловати косу, говорећи:
- Плачи, анђеле, биће ти лакше...
И плакала је, готово послушно, а туга је с бујицом отицала. Две топле, мушке руке, на које се цела наслонила, и нежни додир на њеној коси грејали су њену младу девојачку крв.
Подигла је главу и човеку с бескрајним плавим небом у очима упутила поглед пун захвалности. Тај сусрет очију изасу пред њих ону најдубљу тананост скривених осећања што разгара плам између мушкарца и жене. Али усне им остадоше непомичне. Ниједно се није усудило да скочи у ту ватру. Свест о томе да није ни време ни тренутак – превладала је. Он није желео да искористи њену рањивост, она није дозволила себи да због слабости изгуби себе, препуштајући се неком ко сања другу.
Анђелка се лагано одмаче из загрљаја. Стојан је, сагласно, пусти.
- Пођимо! – рече му, након што рукама обриса лице од суза.
Стојан пође за њом. У дворишту потражише домаћина и, захваливши му се од свег срца и душе, Анђелка крену напоље без задржавања.
Тренутак пре него што ће и Стојан изаћи, комшија га повуче за рукав, рекавши:
- Чуј! А да је питаш: можда би она хтела да откупи своју стару кућу?
Човек није мислио ништа лоше. Стојан га је познавао и имао је о њему добро мишљење. Његов одлазак са села био је из нужде, али је у себи имао оно поштење сељака које је пленило. Ово што је предлагао било је добронамерно.
- Питаћу је – обећа Стојан и пожури за Анђелком.
Стојећи пред капијом, он је упита:
- Јеси ли добро?
Његов глас је и даље деловао брижно.
- Јесам. Хвала ти... Хвала ти много што си био уз мене – рече она и потражи његову руку, захвално ставивши своју у њу.
Он се благо осмехну и не пуштајући је, додаде:
- Видимо се сутра! Немој да се успаваш!
- По договору! – потврди Анђелка. - И ако ми пустиш руку да могу да кренем... ако мислиш да дођем.
- Ево, пуштам! Значи – до сутра!
- До сутра!
И окренувши једно другом леђа, најзад се раставише.
Али само телесно. Њихове мисли су остале и даље наднете над пољупцем који се само у мислима и догодио међу празним зидовима.
Било је још видно кад је стигла Миличиној кући. Није стигла ни да свуче обућу са ногу, кад Милица изађе пред њу.
- Девојко, где си ти до сада? Знаш ли колико је сати?
- Да, мама – одговори Анђелка, смејући се.
- Озбиљно! Ненад се већ забринуо да те није неки момак одвео код себе. Па онда оно тајанствено, као, каснићеш, али не рече и где идеш...
- Вас двоје ко Шваба, тра-ла-ла. Мада... јесам била са једним момком, али сам ишла да видим моју кућу.
На помен куће Милица јој приђе ближе, загледајући је.
- О, сестро мила! Што ме ниси звала да идем са тобом, драга. Јеси ли могла?
Анђелка климну главом, додајући:
- Нисам била сама. Стојан је био са мном.
- Стојан!? Је л` то по договору...?
- Ма јок! Шта ти пада на памет? – прекину је Анђелка. – Пролазила сам поред његове куће, па ме он свратио и после се понудио да ми се нађе у помоћ.
- И?
- Шта и...?
- Па је л` ти се нашао у помоћ?
- Наравно. Стојан је одувек био фин. Него, сутра идем с њим... мислим с њима да беремо јабуке.
- Је ли? Срећом па идемо и ми, да можемо пазити на вас двоје – добаци Милица сусретљиво.
- И ви сте позвани?
- Ми идемо редовно – убаци се и Ненад у разговор. – Али нас је звао телефоном, а тебе лично.
- Није ме звао – узврати Анђелка. - Сама сам се понудила.
- Ниси ваљда? – упита Милица.
- Јесам, како комшијама и приличи. А сад ме извините, одох до собе.
Док се пресвлачила, њеним мислима поче да се провлачи сумња: да ли је добро поступила што се сама понудила као испомоћ? У том се присетила и оног жара који ју је сву прожео док је била у Стојановом наручју, и то питање је још више унеспокоји. Њено срце је осећало заносну привлачност у његовој близини од првог њиховог сусрета на реци. То никада пре није осетила у друштву ниједног мушкарца. Његове руке нису биле натопљене кремом, већ крвавим знојем; нису биле глатке, већ жуљевите. У његовим рукама она се осећала сигурном, заштићеном. Али... не и вољеном. Стојан је припадао другој.
„Ма шта ја ту свашта умишљам!“, мислила је. „Као да бих се могла и заљубити у недељу дана колико сам овде! То је пролазно. Наишло је и проћи ће...“
Тешила се. Али те ноћи није прошло. Напротив. Горело је све јаче при свакој помисли на сутра.