Српкиња (2)
(слика са интернета)
Кад је излазила са гробља, на капији ју је дочекао познати глас.
- Већ сам долазила. Нисам могла да седим и гризем нокте од нестрпљења.
Била је то Милица, њена пријатељица из села. Обрадовавши се једна другој, срдачно се изгрлише и изљубише.
- Никад она не слуша, већ само тера по своме. Рекла сам ти да не долазиш, јер сам хтела мало да прошетам и подсетим се.
- То је сад нови стари крај. Треба ти водич - добацивала је Милица, узимајући из њене руке торбу. – Довезао ме је муж, па ћемо њему дати пртљаг, а нас две можемо наставити пешака.
Она тек сада примети ауто са стране и, смешећи се, крене да се поздрави са човеком.
- Где си ти, Анђелче?! – смејао се док јој је прилазио.
И држећи је за руку, шеретски је одмери, па се обрати Милици:
- Жено, имаћемо ми наваздан посла кад се по селу прочује каква нам је лепотица у кући!
- Немој, молим те, Ненаде, почињати опет о удаји! – смешећи се, негодоваше девојка, поздрављајући се са њим.
- Та о чему бисмо другом?! – узврати он. – Сад, кад те коначно вратисмо, морамо и да те удомимо.
Милица је беспоговорно стала на страну свог мужа. А док су Ненад и Анђелка размењивали речи добродошлице, она стави у пртљажник Анђелкину торбу. Одмах потом се умеша у разговор, прекидајући га.
– Нешо, пали кола и вози кући! Не дирајте ништа док нас две не дођемо!
- За име света, ниси ваљда...?! – прекорно ће Анђелка.
- Нисам ваљда шта...? – невешто ће Милица.
- Спремала нешто...?
- Јесам... нешто...
- Па што то...? А знајући тебе то нешто је сигурно свашта.
- Па сад... Спрам вас који једете ко птичице... Могуће је...
Судећи по веселости која јој није силазила са лица, Милица се очигледно забављала на пријатељичин рачун. Међутим, то је било тако природно за њих две. Иначе, у њиховом животу никаквог спорења није било.
Биле су вршњакиње и скоро једнаке висине. Анђелка је била црнка дуге косе, коју је, због пута и иначе због практичности савијала у пунђу; својим необичним обликом пунђа је уоквиривала њено лице, на коме су се истицале крупне црне очи, дуге трепавице и јамице на образима. Милица је имала смеђу косу, која је у таласима падала преко њених рамена. Имала је плаве очи и глас који је, својом бојом и јачином, откривао особу јаке воље и карактера: увек би је водио тачно тамо где би желела да иде.
Анђелка се у то много пута уверила: у том гласу није било страха, али одмерености – да.
Кад ауто крену пут куће, Милица приђе Анђелки и, узимајући је под руку, крену са њом преко села. Оно није било велико, али је зато Анђелкина радозналост, услед дугогодишњег одсуства, из часа у час расла до неслућених размера.
Било је старих кућа којих се сећала, нових - њој непознатих, али јој је за око запало да је било много празних домова, или је тек понека седа глава вирила из ње.
Милица је била неисцрпан извор информација. У селу је то нормална ствар, јер су људи више упућени једни на друге. Али она није била тип доконе домаћице, која седи код куће и чеше мозак уз сапунице. Не, она је била веома пословна жена и све у вези са селом ју је занимало са те стране, а будући да је Анђелка дошла да ту буде учитељица, сматрала је да би све те информације могле да јој користе. Пролазиле су полако, да им не би неки детаљ промакао.
У тој шетњи са личним сеоским водичем, Анђелка је чак наишла и на неке људе са којима се радосно поздравила, препознајући их. Наравно, за њих се она изменила, те је нису ликом препознавали, али зато није било никог ко није чуо да долази овде да ради.
Идући даље, Анђелкином погледу не промаче она необичност која је, нарочито зими, знала да јој, у слеђеном граду, измами осмех и утопли срце.
- Широке улице! То ми је толико недостајало у граду – исповедала се Анђелка. – Тамо је све скучено, испланирано... Нема ни милиметра вишка, препуштеног деци. А овде се све шири и дозива их. Па онда јарак испред куће! Кад напада киша а он се препуни, па пусте гуске и патке да се купају, цела улица се бели! А зими кад се та вода следи, следе такмичења у клизању.
- Нису нас могли у кућу утерати – надовезала се Милица.
- Тачно! А гледам данас децу по граду: ако је сунце, седе у кући, ако пада киша, досадно им је. Не излазе родитељи, не друже се, па ни деца немају од кога да уче... Њима ни књига није друг, а да ли ће икаквог друга и стећи у животу да би могли да живе, не да животаре – питање је.
- А шта ти мислиш, зашто ја не одох из села? Јер само ту и има живота и деца јесу деца. Уосталом, видећеш: код мене увек има веша на жици, јер су моји човечуљци вазда упослени и, наравно, прљави.
Анђелка се топло насмеја.
- Једва чекам да их видим! Три мускетара!
- А, биће и четврти, дао Бог! – радосно ће Милица.
- Стварно! Слава Богу, мило ми је, Мили! Деце никад доста.
Анђелки на тренутак пређе нека сена преко лица, која Милици не промаче.
- Не брини, наћи ћемо и теби неког, па да се и наша деца друже као нас две.
У том стигоше и до моста, али не пређоше преко њега. Анђелка не одоли, већ прође њиме неколико корака. Док је уживала у погледу и свежини, наједном примети врбу. Била је то она иста врба под којом се небројено пута играла, само што је сад била још раскошнија и величанственија.
- Како је дивна! –уздахну.
- Не брини, видећеш је изблиза. Сезона купања још траје – рече Милица дочекујући је.
Најзад стигоше пред Миличину кућу. Било је то велелепно газдинство, које је и по лепоти и вредноћи домаћина било чест гост новина и емисија везаних за село.
Анђелка га је видела кад су сахрањивали мајку, али је тог дана падала киша па није могла добро ни да га осмотри, мада је и тренутак био непримерен. Сад је могла да му се диви пуним погледом. Није стигла ништа да каже, кад из куће излетеше деца у пратњи оца.
- Тетка Анђелка! – викала су трчећи јој у загрљај.
Дечак и две девојчице, још довољно мали да може све троје да их прими у топли, срдачни загрљај!
- Пилићи моји милени! – Шта ви једете кад тако брзо растете? – упита, љубећи их.
- Сад смемо све, прошао је пост – одговори Сава, који је био најстарији, са својих седам година.
- Је л` тако? – дочека Анђелка. – У праву си! Најбоље је за раст кад се повремено пости и повремено мрси.
- И ја сам питала маму да постим, и рекла је да смем – придружи се и Ана, најмлађа цурица, која је тек напунила четири године.
- Браво! – ускликну Анђелка, погледајући Милицу уз одобравање.
- А ја сам већ била постила једном – не заостајаше ни Јелена, која бројаше пет и по година.
- Знате шта? Следећи пут постим и ја са вама. Је л` важи?
- Важи! – викнуше деца у глас а затим је узеше за руку и поведоше у кућу.
А у кући, као што је домаћински ред – свашта за дочек. Погледом прекоревајући домаћицу, Анђелка приђе столу и након позива домаћина - седе.