Српкиња (4)

Српкиња 

(Слика са интернета)

 

Недеља, јутро. Топло летње сунце и црквена звона мамили су хришћанску чељад у храм. Деца су, по обичају, била нестрпљива, јер су необично волела оца Павла.

Уосталом, тако је било и кад су Ненад, Анђелка и Милица били деца, и ишли, након недељне литургије, на веронауку, само што тада веронаука није била, као данас, наставни предмет, већ је то отац Павле, са благословом владике, организовао при храму. Истина, у оно време село је било са више људства, али је на веронауку ишло само њих неколико. Но оцу Павлу то није сметало да свој час редовно држи из недеље у недељу.

Пред храм су стигли таман на време да упале свеће и предају имена за помињање на литургији. Црква је била посвећена Светом Николају, који је био и крсна слава Анђелкине породице. Није била ни превелика ни премала, али није била ни пуна. Но, било је света.

На своје нескривено дивљење, пре свега родитељском васпитању, Анђелка примети да деца не само да прате службу, већ и сама, заједно са појцима, одговарају на литургији. Могла је уједно да осети како се црква, попут барке, узноси до небеских висина, што је потврђивало да је Божја благодат присутна.

Још један доказ је ишао томе у прилог: такве литургије прођу, а да нисте ни свесни времена; душа се осећа лаком, сузе радосне туге потеку, и ви желите да тај сусрет са вечношћу не прође.

Кад је Литургија завршена, верницима је, поред нафоре, понуђено и окрепљење у омаленој црквеној сали. Сви су кренули где им је речено. Ненад и Милица са децом такође. Једино је Анђелка остала у храму са свештеником.

– Анђелче! Стигла си – обрадовано ће отац Павле, прилазећи јој.

Анђелка преклопи десни длан преко левог, као што је правило, и затражи благослов, целивајући оцу руку.

- Бог да благослови, кћери! Значи, истина је! Вратила си се да будеш учитељица?

- Да, оче. Али то не значи да ми неће бити потребни Ваши духовни савети и поуке.

- Слава Богу, биће да се семе примило – рече отац уз осмех. – Јер само спрега духовног и световног могу бити на корист појединцу, породици, друштву у целини. И не изненађује ме што то чујем од тебе, јер си, још као дете, обећавала. Сви моји разговори са тобом нису били типично дечји; било је у твојим питањима и те како присутна она врста духовне радозналости која свештенику открива да је пред њим дете са посебним талентима, који траже да се искажу. Зато и нисам бежао од тих разговора, верујући да би научено могло једног дана донети преко потребне плодове.

- Да, сећам се Вашег стрпљења, оче – признаде Анђелка са сетом и топлином у гласу. - Нека учења и данас памтим. Умели сте да са дечјом једноставношћу причате о високим теолошким стварима. Морам рећи да сам се и сама служила њима док сам чувала братовљеву децу и била сам задивљена њиховом пријемчивошћу и необичношћу умовања.

- То и јесте суштина: пренети знање тако да човек не лута у овој долини туге и плача. Зато је важно одмалена пазити како деца узрастају. Јер се ни ми нећемо спасити само рађањем деце, већ ако децу одгајимо у вери, како нас учи Свети апостол Павле. И то је, драга моја, како свештенички, родитељски, тако и посао вас - учитеља.

- Да, то сте лепо рекли, оче. А да ли је Ваша мисија данас другачија него у време кад смо ми били деца? Некако се чини да се све више удаљавамо од смисла и једни од других?

Отац се мало замисли.

- То је стога што се човек меша у Божје послове и сам ствара човека, не дајући Богу места. Што човек створи – кратковеко је, а када Бог ствара – ствара за вечност. Али, због дате нам слободе воље, Бог и то допушта. Међутим, познато је да човек снује, али Бог одлучује. Не треба никад заборавити да Он увек иде испред наших мисли и сваком даје према заслузи. То је такозвана духовна историја, која и јесте прави основ, како светске тако и историје сваког народа. Јер историја полази од појединца. Сви се ми уграђујемо у тај тренутак вечности звани време.

- Волела бих да ми то још мало појасните.

- Реци ми: какав је осећај бити поново овде?

- Чудесан! Неописиво чудесан у сваком смислу – одговорила је Анђелка присећајући се оног тајног призива у свом срцу, о којем исприча оцу.

- Када човек осети призив, он се истог тренутка одазива, јер осећа спремност да следи свој позив. Понекад наш живот личи на борбу са ветрењачама, али хришћанин је увек тај који треба да зна да је у предности. Он зна да постоји злоба и смрт, али зна да је смрт поражена и да су кључеви и раја и пакла у Божјим рукама. Зато и кад падне, он устаје и наставља борбу. Она можда неће бити окончана за време његовог боравка на земљи, али правда Божја неће одоцнити. Хришћанин, и када умре, наставља да живи, како у Царству небеском, тако и на земљи кроз своју децу; свеједно је да ли су она физичка или духовна. Многе девојке светог живота имају више деце од жена које су рађале у муци и болу. Али свакоме Бог даје дарове према његовој моћи. Бог има план, али ми имамо слободу.

- Хвала Вам, оче, на дивним речима. Ово је дало нови поглед на мој позив. Надам се, уз Божју помоћ и Ваше духовно руковођење, да ћу умети себе правилно да поставим и поверену ми децу васпитавам на славу Бога и рода. Просим Ваше молитве и опростите што сам Вас задржала. Знам да Вас чекају у сали. Благословите!

Отац је осени крсним знаком и испрати је из храма, поздрављајући се са њом, унапред се радујући свим будућим сусретима.

Напољу је сунце већ било поприлично одскочило, као и температура, а у оближњем хладу Ненад и Милица су са децом стрпљиво чекали да Анђелка обави свој разговор са свештеником.

 

Аутор: Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа