Глава једанаеста
Био је то сусрет какав се не памти! Пружајући ми своја крила у загрљај,
која срдачно прихватих крилима својим, сова и ја заплесасмо. Али било је
то више од игре; плешући, нас двоје уједно разменисмо и све оне мисли
које су нас пратиле током читавог пута. Истина, многе од њих сам
забашурио, што је и иначе мени било својствено, али их је сова пажљиво
извлачила – несумњиво, знајући да ће јој користити. При свему томе нисам
се ни најмање бунио. Та било ми је драго!
А у том слављеничком
ритму дочекасмо она и ја и лију као трећег члана дружине с почетка.
Пријатељство ово, у огњу искушано, отворило је преко потребну наду и
довело светло истинске слободе на наша лица. Горели смо од бриге за
другог, али се у томе нисмо трошили. Напротив, тај осећај је почео да
нас преплављује и преноси и на друге, чинећи нас целином.
Кад се сова и лисица поприлично сморише од играња, оставих их насамо
како би одахнуле. Био сам сигуран да имају штошта једна другој да кажу.
Али дешавања, на која су биле позване, не дозволише им одвећ дуг предах.
Но ипак, приметих да сова изнађе сасвим довољно времена за неке
потанкости.
- Лијо, како је твој реп? – упита, погледа упртог право у лијине очи.
- Шта да ти причам: као нов! – похвали се ова усхићено, додајући: - Погледај га само!
- Да, изгледа прекрасно – примети ова, намигујући на мене.
Наравно, лисици то не промаче.
- Де, де, немојте се снебивати, знам ја да је то, заправо, ваша заслуга. Хвала вам обома!
Од
њених речи мене спопаде неко слатко врпољење, али се, као спонтани
одговор на њену искреност, у мојим очима закотрљаше две капљице.
Сова
ју је топло и уз осмех загрлила. Међутим, сам овај тренутак био је и
још због нечега важан: мудра министарка, премда и направивши увод у оно
што тек следи, она у исти мах подвуче линију разграничења између
приватног и оног што јој је у опису посла. Зато је најпре и хтела да се
увери, не само колико је лијина рана зацелила - због чега је и није
гледала у реп већ у очи, тражећи ону једном запажену искру, а која је,
узгред буди речено, неколико пута заискрила - већ колико је цела
очврсла. Кад је пронашла што је тражила, она предложи да разговор
наставе касније, са чим се лија драговољно сагласи. А сјај њихових
погледа, попут оног кад гостовасмо у шумарку, где нас је све иста мисао
прожимала, јасно је сведочио у корист пријатељства генерације које ништа
више прекинути не може. Блиставило њихових испуњених бића исијавало је
на површину, што се нарочито могло приметити на лисици: њено се крзно,
под нежним додиром сунчевих зрака, бојило јарким руменилом.
Лав и
лавица, мотрећи из прикрајка, и сами су били сведоци тога. (Касније ће,
причу о томе, предати на чување својој деци, а ови својој па редом до
далеких неких времена и поколења.) Но, да не би погледима друге
збуњивали, они се посветише остатку животињског света, покушавајући да
задовоље њихове потребе. Како краљевски двор ни у чему није оскудевао,
то они прилично брзо удовољише свима. Најзад, кад би услужен и последњи
гост, краљ их све позва да му се придруже на пропланку.
Послушно
кренувши за њим, свима у колони се чинило као да поворка поздравља
сунце на заласку; оно их је, заузврат, све увесељавало својим пурпуром,
који се преламао у нијансама од најсветлијих до оних загаситих.
Величанствен призор који никога није збуњивао. Напротив! Очаравао је
присутне својим препознатљивим говором, у коме је свако на свој начин
укрепљивао добро познату наду о зори новога дана.
Стигавши на
указано место, све нас дочека непрегледно зеленило по којем присутни
поседаше. Његово, пак, краљевско величанство са породицом, пратњом и
совом продужи до оближњег и омањег узвишења, где се и уставише. Одатле
су имали поглед на све окупљене.
И ту, како то бива у добром
друштву, где родитељи и деца с повечерјем сређују мисли и утиске,
спонтано крену прича и приповедање. Најпосле, стигло се и до неизбежног –
оног што је од почетка тражило одговор.
- Драги пријатељи! –
гласом неприкосновеног владара огласи се лав са узбрдице, позивајући све
да обрате пажњу. - У разговору који смо сова и ја водили, сагласисмо
се, да смо, на срећу, избегли несрећу, чије би последице биле
катастрофалне да се замишљено остварило. Али, то не значи како ћемо се
сад овде растати, а да из свега нешто не научимо. Од велике је важности
да са овог места понесемо оне мисли које ће нама и нашем потомству
оставити преко потребну наду... Послушајмо шта нам у то име има рећи наш
министар Правде...
И ту се лав мало повуче у страну, препуштајући сови и реч и место.
А
док се она спремала за свој говор, ја сам, загледан у предивни залазак
сунца, већ био готово спреман да тај призор испратим из неколико углова.
Али једна друга мисао је учинила да ова испари; мисао, која је хтела да
останем и будем не само посматрач у току беседе, већ и њен део.
И раширивши се по трави – остах.
- Ваша краљевска височанства, драги пријатељи! – отпоче сова свој говор.
- Верујем да све нас прожима исто питање: откуда ми овде и ко је томе
крив? То нас је пратило током читавог пута, и неретко сте ме питали о
томе. И увек бих вам рекла да кад будем имала све податке, да ћу вам
исте и предочити.
- Па!? Сакупи ли те податке? – упита неколико гласова из гомиле.
-
Надам се, искрено, да ћемо их сад све добити – узврати сова одлучно. – А
да би се то догодило, предлажем да кренемо од почетка.
- Мислиш од тога како се ветар играо с ватром? – упиташе неки радознало.
- Не. Већ од тога кога је ветар срео у рупи где се сакрио након што је почео осећати грижу савести?
- наставиће се -
аутор: причалица