Животиње су, на инсистирање краља и његове породице, остале, како би присуствовале најлепшем догађају у току године. Августовске кишне капи, тај велелепни призор, не само да су биле насушна потреба, већ и нешто много више. Оне су, такође, и сведоци тога да се време још није навршило и да све оно што треба да се збуде још није испуњено; са тиме је већина била упозната, али нико, па ни ја, довољно да зна са сигурношћу.

 

 

Наш тројац је наставио дружење. Задовољство због преокрета који се догодио није сплашњавало. Тако се још једном на делу потврдило да се не храни ум стомаком, већ стомак умом; јер где главе нису сите и на месту, без њих се лако остаје.

На срећу то овде није био случај – овога пута. Али је у прошлости било много таквих примера. А прошлост је увек компас за будућност. И ако кажем како осећам да сам у неку руку и поседник и део тог компаса - нека ми не буде замерено. Просто је незамисливо раздвајати нас, будући да сам сведок свих праваца и скретања током читаве историје. Међутим, људски ме је бунила сумња да ли тај компас поседује и сова. Јер, неретко, изналазила је и пред друге простирала све оно што је премашивало њену старост, али не онако шаролико, већ у изворном, првобитном стању. Тако и сад, проводећи време на овом месту, један наоко безазлен детаљ покрену точак, који унесе призрак старог у време ново. Шта се десило? У једном тренутку приметих сенку која за трен прекри сјај совиног погледа, уносећи у њега кратку пометњу. Наиме, све животиње су се држале некако групно, да би се негде са стране издвојиле змија, кукавица и вук, који се стадоше тајно дошаптавати. Иако сам могао да чујем о чему причају и пренети то сови, ипак, она ничим не показа да је томе рада. Али и лисица је, приметивши, и сама осетила трнце узнемирености.

Но сова је мудро скренула причу на другу страну.

 

 

- Сећаш се, лијо, када си ме питала како настаје ветар?

Лисица, приклањајући се разговору и скрећући поглед са „генерала у сенци“, рече:

- Сећам се...

Сећала се она, али још и више сам се сећао и ја!

- Када сам ти рекла да га и сама правиш, знај истину ти казах! Према потреби се наместе уста, па из њих излази каткад ледени северац или топли јужњак, те путнички источњак или њему супротан западњак. Он, ветар, нашим је мислима вајан. Стога је то највећа неписана књига-прича, коју сами собом исписујемо и у којој се огледамо: где смо били, где јесмо па и то куда идемо. И премда се чини да је он тај који доноси промене, истина је да смо ми узрок томе.

Седећи поред сове, лисица је с пажњом слушала. Видело се на њој да речи вага и да их срцем загледа. Биће да сам и сам тако чинио, јер сам знао да у мојој нарави није било да повређујем, због чега ме и јесте све што се десило пекло и нагризало. Сова је то још давно наслутила.

- Много пута до сада дешавало се нешто слично као ово овде са нама, мада, истина, у мањим размерама, с тим што је тих дешавања било и са добрим и са лошим завршетком. Ни овај наш није последњи – настави сова да приповеда. – Заправо, по обиму он би сасвим лако могао да претходи нечему што нам тек предстоји а о чему се више прича него што се зна.

- На шта мислиш...? – прекину је лија радознало...

 

аутор:  причалица

 

+ + +


Драги причољупци!

Након пуних 13 година, честих исправки и једне изгубљене верзије, књига је, дао Бог, готова, али ће овде морати да буде прекинута. На шта је сова мислила сазнаће се тек по објављивању исте. Могу само да кажем да је то кључни део, који пружа увид у боље разумевање онога што је причалица овом причом хтела да каже. Међутим, када ће то да се деси, зависи од комшија (читај: новца потребног за објављивање). Но искрено се надам да ће се наћи они који ће помоћи да књига буде и штампана и целокупан тираж буде подељен деци и свима онима који ће то постати. Сва наша нада је у Господа, па стога, нека буде Божја воља као што и јесте. Амин. Боже дај.
 
 
 
у.п.: Слике су са нета.