Све у причама бива

Наставак...

Најпре кренуше дошаптавања, да би се потом, ко гром из ведра неба, један глас издвојио:

- Срео је мене!

Била је то лисица, која се придиже како би је сви могли видети.

А моје до тада слепљене уши за земљу, наједном се издигоше као антене. Шта ли ће из овог испасти, мислио сам. Али ме моја радозналост и жеља - да се ствари већ једном истерају на чистац, брзо умирише.

У исто време сова упути својој пријатељици поглед у којем се, осим захвалности, јасно читала и драгост због њене смелости.

- А да ли би била рада да нам појасниш шта си, заправо, тамо радила, пре него што си доспела у рупу? – упита је сусретљиво.

Лисица осети нелагодност али је брзо савлада храбрим иступом.

- Док су радници радили у пољу, ја сам искористила прилику да мало загледам у њихов ручак...

- И?

- И док сам се бакћала са једном од шерпи, у којој је било нешто преосталог меса од...

- Да...!?

- ... Један комад ми је испао и откотрљао се до ватре, која је готово била на умору, али је масноћа с меса пробудила једну од жишки...

Отегнут уздах из грла свих пронесе се долином.

- Шта је потом било? – настави сова с испитивањем.

- Унервозивши се, јер се пламичак већ почео дизати, сакрих се у траву да ме радници не виде. Али тад пристиже ветар. Хтела сам, најпре, побећи, али како је ветар кидисао на ватру са свих страна, то се у једном тренутку нађох између њега и врелих пипака и, не желећи да будем примећена, ја радије изабрах да прескочим ватру... Остало... остало знаш... – заврши лија, завртивши репом.

- Да, лијо, познато ми је...

Све очи беху упрте у лију, али пре него што се било ко усудио ишта рећи, сова их предухитри новим испитивањима:

- То је тек део слагалице. Идемо даље! Где је за то време био вивак?

- Ја?!? – огласи се овај извирујући из траве. – Како где...? Па чим се први дим почео извијати у смеру шуме, ја се не лењих, већ похитах да о томе обавестим своју пернату родбину и друге обавештајце.

- А шта је радила родбина?

- Оно што сам им саветовао: да купе перје и – бришу.

- Хм, да... – изусти сова, не правећи предах. – А где су били даброви?

- Кад чусмо вест, скочисмо у реку и запловисмо ка сигурном – одговори најстарији представник те групе.

- Ка сигурном... – понови за њима. - А где су биле веверице?

- Ми смо одмах кренуле за птицама – рекоше неколико њих углас, шепурећи се с реповима.

- Јелени?

- Потрчали за птицама и веверицама, заједно са зечевима, јазавцима, јежевима, дабровима, творовима и свима другима... – рапортирао је онај с највећим роговима, поносно их дижући увис.

Сви набројани потврдно климаху главом.

- Тако! Сад су већ неке ствари јасније, зар не? - примети сова значајно.

Али, судећи по лицима већине, тек сада многима није било ништа јасно. Ником, па ни мени. Међутим, испитивање доби наставак.

- Све ово, дакле, дешавало се док ватра још није стигла у шуму – примети сова. - А да видимо сад шта је било даље, кад је шума већ горела. Насупрот ватри, у сусрет нам је пристигла још једна вест...

- Да су краља убили и отели! – забрунда медвед.

- Да! – потврди сова. – И, кад си се већ јавио, да питам, медо: како твоје шапе?

- Доооброоо! – узврати овај помало збуњено.

Али сова никада није питала без разлога, ма колико да су чудно питања изгледала.

- Како стоји ствар са жирафама? Жале ли се на своје вратове? А слонови са сурлама? Орангутани и шимпанзе, имају ли проблема са дугим рукама?

Сви прозвани, међусобно се загледајући и ишчуђавајући, одговорише да се не жале ни на шта.

- Искрено, драго ми је због тога, као и да смо сви на броју, те да нема страдалих. То је оно што је добро. Међутим, у свему томе има нешто што није добро.

- Како...?! – узнегодоваше животиње.

– Није добро што смо живи и читави?! – усуди се да пита зебра.

Наравно, то није било оно што је сова рекла, те није било ни потребе да појашњава, те, уместо да се правда, она рече:

- Оно што не ваља је то да од дрвећа не видесте шуму, које сте дрвета ви! Нити је шума без вас нити ви без шуме. Свако је мислио на оно што је његово али не и на оно што је наше. И још се кренуло са тражењем кривца! У свом себељубљу изнашло се сасвим довољно изговора да се у вести, која је била непоуздана, спрам оне о ватри која је била тачна, пронађе разлог за суманути гнев, који је покренуо „пут освете“. Али, у јурењу за непостојећим духовима, ми остасмо без дома, без наше шуме. Уместо да су се тај труд и воља за бесмислом употребили тамо где их је било смислено употребити, ми сада не бисмо били избеглице. А могло је, само да је вивак, уместо да шири панику, позвао шумски живаљ на будност, па да су се и друге птице њему придружиле, а јазавци, творови, јелени и други ровове направили, даброви бране отворили... Да су нам велика браћа дошла у помоћ: медведи, слонови, жирафе, зебре, орангутани и други, на добро дакле, да нас одврате од зла, али се, авај, и они сами окренуше злу.

Слушајући с пажњом ове совине речи, посрамљеност поче избијати на лицима многих. Сагнуте главе сведочиле су да се капије многих утамничених срца почеше отварати, примајући у себе светло познања. Да је то заиста било тако, почеше то и потврђивати, најпре орошавањем очију, а потом и речима.

- Тако је, сово! У прави си! Живела ти нама! – викали су једни.

- Сви смо криви, без изузетка! – говорили су други.

- Живео наш министар правде! – ускликнуше трећи и у том усклику им се придружише и сви остали.

На крају, завршавајући ову своју беседу, сова додаде:

- Нека нам све ово буде на наук: један дом не сме да почива на оном што је „моје“ већ „наше“. Да се уграђујемо, дакле, а не одзиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама, него оно што нас напада споља. Памтимо зато: само се оно домом може звати где смо и ми део њега и он део нас.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.