Ко ће где?

 

 

 

 

 

 

Мала девојчица је причала са својом учитељицом о китовима.

Учитељица је тврдила да је физички немогуће да кит прогута човека зато што је, без обзира што је кит тако велики, његово ждрело веома мало.

Девојчица је упорно тврдила да је Јону прогутао кит.

Иритирана, учитељица је поновила да кит не може да прогута човека, јер је то физички немогуће.

Девојчица је рекла:

- Е, кад одем у рај, питаћу Јону!

Учитељица је упита:

- А, шта ако је Јона отишао у пакао?

Девојчица одговори:

- Онда га Ви питајте.

 

 

 

Бог се открива јуначинама!

 

 

 

 

 

- Слушајте, људи који се данас подвизавају, духовни људи, неминовно ће добити велику награду. У наше време, кад је свуда и на сваком месту расут грех који сви хвале као добро и сви га предлажу, подвиг и настојање подвижника, схватите то, похвалнији су него у било које друго време. Знајте ово, чеда моја: добар и праведан човек који се подвизава и настоји да корача по путу Божијем, за свакога је најбољи и најпожељнији. Он је за свакога пожељан и нико према њему не осећа одбојност, сви хоће да му буду пријатељи.
Да бих разјаснио оно што сам рекао, навешћу вам само један пример. Лопови одлазе и краду. Кад после тога седну да поделе плен, шта мислите кога ће изабрати да изврши поделу? Још већег лопова или онога ко је најправеднији? Праведника, наравно, а не лопова или варалицу. Разуме се да је сасвим могуће да сви лопови, који међусобно контактирају и друже се, ипак поштују праведног човека, сасвим различитог од њих самих. Према томе, иако лопов може да предводи најлошије друштво, кад хоће нешто да учини, на пример да уда своју кћер, он је неће дати за најгору пијаницу и пробисвета какви су његови пријатељи него, уколико је то могуће, за најбољег и најправеднијег човека.

 

Старца је посетио један универзитетски професор и рекао му:
- Старче, тешко ми је да поверујем да Бог постоји. Знаш, ја сам образован човек, живим на западу, и све што ти чиниш и говориш могу логички да објасним. Најзад, можда и постоји нека сила, али не могу да прихватим то што ти говориш о Христу и Светим Тајнама.
Старац га је саслушао и кратко рекао:
- Глупљи си од гуштера.
Овај се увредио због тих старчевих речи и почео да приговара. Међутим, старац је био упоран:
- Истину ти говорим. Глупљи си од гуштера и ја ћу ти то и доказати.
Тамо је поред старца живео и један гуштер и он га је позвао. Животињица му је притрчала а он је затражио да каже да ли постоји Бог. Гуштер се пропео на две ножице и климнуо главицом, као да тим покретом даје потврдан одговор. Научник се потпуно збунио и почео да плаче. Старац му је на то рекао:
- Да ли сад увиђаш да си глупљи од гуштера? Гуштер зна да постоји Бог а ти, који имаш мозак, не схваташ да Бог постоји!
Предавач је отишао из старчеве келије дубоко потресен.

 

 

Старац Пајсије је једном свом познанику исприповедао о запрепашћујућем случају:
- Био је један старац који се бавио рукоделањем у својој келији. Њему су у одређено време доносили храну. Тамо, где је радио, свуда унаоколо налазиле су се змије. Оне су му сметале и старац је био принуђен да их хвата и избацује напоље. Догодило се да му је једна велика змија толико досадила, да ју је он ухватио, опасао око себе као појас, завезао у чвор и наставио да ради. У то време, у келију је ушао монах који му је доносио храну. Чим је видео старца опасаног змијом, ужасно се преплашио и замолио старца да је баци да му не би наудила. Старац га је подсетио да је Христос говорио: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. (Лк.10;19).

 

 

Неко је упитао старца како да се моли за упокојене, а старац је рекао:
- Добро, а како се ти молиш?
- Ето, кажем: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија!
- Да, право говориш. Можеш још да додаш: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија и сваког Димитрија.
Нека аутобус иде куда треба, само да није празан.

 

- Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам заблудео? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!

- Због тога кажем да за духовног човека не постоје невоље. Када се увећа љубав и срце се запали богочежњом, у њему више нема места за муке. Велика љубав према Христу побеђује сваки бол и све муке којима су узрок људи.

 

- Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?
- Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив, каже: '' Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив ''. Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из ... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не ... испадне крив! Видите ли како ђаво танано води игру?

 

- Али, старче, ако неко извуче погрешан закључак из неког мог поступка, треба ли да му објасним шта ме је навело да тако поступим?
- Ако имаш духовне снаге, а то значи, довољно смирености, прихватићеш да си скривила и нећеш ништа рећи. Пусти Бога да те оправда. Ако ти ништа не кажеш, рећи ће касније Бог.
Видиш, Јосиф (1. Мој.37,20 и даље), када су га браћа продала, није рекао: '' Ја сам њихов брат, а не роб, отац ме је волео највише од све деце. '' Ништа није рекао, а касније је проговорио Бог и начинио га краљем (1. Мој. 41,41). Мислиш ли да Бог то не зна? И ако Бог за твоје добро покаже истину, добро је. Али, ако је не покаже, опет ће бити за твоје добро.
Када ти неко нанесе неправду мораш да мислиш да то не чини из зле намере, већ зато што је тако видео чињенице. А онда, ако није имао зле намере, Бог ће му открити, разумеће да ти је нанео неправду и покајаће се.
Само ако постоји зла намера, онда му Бог не открива, јер Бог се чује само на таласној дужини смирење – љубав.

 

- Трпљење није подношење другог. Када кажем да подносим другог, то је као да кажем: '' Други ништа не ваља, ја сам добар, и подносим га. ''
Стварно трпљење је када ја осећам да подносим стање у коме се налази и боли ме колико и њега. У томе има много смирења и љубави и тада на мене силази благодат Божија и онај други добија помоћ. Ако видим, да претпоставимо, неког хромог, или глувог, или наркомана, треба да помислим: '' Када би ми то моје духовно стање дозволило, молио бих Бога да га исцели. '' Јер Христос је рекао: '' Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити. '' (Јн.14,12).
Из тога се рађа бол, љубав према другоме. Али, ако кажем: '' Ех, шта му ја могу што је богаљ, поседећу мало са њим, па ћу за то добити награду.'' То значи да подносимо другог и проналазим себи оправдање јер мислим да сам испунио своју дужност.

 

Да ли увек помаже да преузмеш сву кривицу на себе?
- Да. Ако је понесеш, много помаже. За све баци кривицу на себе. Преузми и кривицу другог, баци је на себе и моли Христа да ти подари снаге да је понесеш. А када примиш на себе веће бреме него што је твоја грешка, или чак уопште ниси погрешила, а верујеш да на неки начин ипак јеси, тада нећеш никада бити оптерећена бременом кривице, нећеш бити горда и имаћеш све богатство благодати Божије. Треба, међутим, да пазиш да видиш можеш ли да понесеш веће бреме. Зато што, ако не можеш, добићеш хернију, или дископатију ...

 

Неко дете је дошло код старца да замоли за свог оца који је лежао у болници од рака. Само што није заридао. Старац га је саветовао:
- Није све изгубљено. Богу ништа није тешко. Само треба и он да пожели помоћ. Треба мало да окрене дугме на радију и ухвати одређене таласе. Кажи му да се исповеди и причести.

 

Један посетилац, који се често причешћивао, питао га је о томе.
-   Само светим причешћем можемо одагнати власт ђавола над нама. Такође сам видео многе, психички и физички, болесне људе којима је било боље после причешћа. Човек кад добије људску крв бива здравији, замислите шта се дешава кад добије божанску!

 

- Оче, хоће ли нам радости овога живота и наша привезаност за њих сметати да напредујемо као хришћани?
- Не, уколико будеш умео да се правилно поставиш према стварима! На пример, своју децу ћеш волети као децу, жену као жену, родитеље као родитеље а пријатеље као пријатеље. Светитеље ћеш пак љубити као светитеље, ангеле као ангеле а Бога као Бога.
Као што је рекао апостол Павле, требало би да свакоме укажемо част и поштовање какви му доликују.

 

Један од поклоника упитао је Старца за Крстове који се израђују на теписима и по којима често газимо. Старац му је одговорио:
- Знајте да тепихе и ћилимове, који на себи имају изображење Крста, израђују непријатељи наше Цркве. Они за свој циљ имају да хришћани ногама газе по часном Крсту и да постепено слаби њихова побожност тако што ће говорити: '' Није то ништа! ''
Када купујете тепих, обратите пажњу да на њему не буде изображен Крст! Реците и трговцима, због чега не купујете такав тепих, како ни они не би купили тепих на којем је изображен Крст. Уколико и они буду опрезни и ако престану да их купују, и израђивачи тепиха ће видети да се они не продају, па ће бити приморани да престану да израђују такве тепихе!

 

Један јеромонах посетио је старца у келији Часног Крста и између осталог рекао:
- Старче, у свету сте веома славни и људи имају врло добро мишљење о вама.
Климнувши главом, старац му је рекао:
- Сад, кад си силазио, прошао си у Кареји поред контејнера за смеће?
- Прошао сам, старче.
- Ето, тамо се испод смећа ваљају лимене конзерве и кад на њима заблиста сунце, оне тако засијају да их ја чак одавде видим. Нешто слично се дешава и с тим људима. Они виде сунце које се прелама на лименим конзервама – а ја сам управо једна таква конзерва – и сматрају да су оне златне. Међутим, кад би пришли сасвим близу видели би да су то старе лимене конзерве.

 

Старац Пајсије Светогорац

 

 

Мудрица

 

 

 

 

 

Једног дана, мала девојчица је седела и гледала своју мајку како пере судове у судопери. Приметила је да мајка има неколико седих власи у иначе тамној коси. Погледала је мајку и радознало упитала:

- Зашто су ти неке длаке беле?

Мајка јој је одговорила:

- Па, сваки пут кад ти урадиш нешто лоше и ја због тога будем тужна и плачем, једна моја длака побели.

Девојчица је неко време размишљала о ономе што јој је мајка рекла, а затим упита:

- Мама, а како то да је сва бакина коса седа?

 

 

 

Ко пита - чује свашта!

 

 

 

 

 

Учитељица је причала о циркулацији крви у организму. Покушавајући да појасни ствари, рекла је:

- Видите, децо, кад ја дубим на глави, моја крв, као што знате, јурне у главу и ја постанем црвена у лицу.

- Да – потврдио је разред.

- А зашто, онда, када ја стојим нормално, крв не јурне у моја стопала?

Један ђак је одговорио:

- Зато што Ваша стопала нису празна!

 

 

 

Спасила саму себе

 
аутор: причалица
 

Шта са причалицама?

Lyuda_Remmer_Skazochnuyy_puteshestvennik

 

 

 

 

 

„Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.“

 

Иво Андрић, "Проклета авлија"

 

 

 

Носим твоје срце са собом