Сви су у шуми знали да су лисица и медвед другари из користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање.

Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача.

И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место – од медведа не би ни трага.

- Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.

Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.

А све ово посматраше, стојећи на влати, пуж.

Изненада, и то баш у тренутку кад лисица силажаше са дрвета, наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.

А она све време викаше како није крива!

Но ко да јој верује, кад, осим ње, никога другог није било ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад, сав задихан, стиже пуж, вичући:

- Није крива! Није дирала кошницу... Ја сам сведок!

Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно одлакну.

Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:

- Није дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.

 

аутор: причалица