Све у причама бива

Сама

Татина молитва

Зимска прича

Излазим напоље и као сваки добар домаћин вучем за собом лопату. Меркам тротоар: докле је моје, а одакле је комшијско, постављам невидљиву границу и крећем да чистим снег. Чек`! Још мало провере... Ипак се померам још метар напред. Да, одавде је моје. И, што бих ја чистио туђе....?

Чујем комшијску капију. Излази комшија; и он за собом вуче лопату. На његово кратко: „Добро јутро!“, одговарам „истом мером“. Зауставља се на једно метар од мене. Чистим, и прву линију без снега остављам као под конац. Испод ока гледам комшију. Видим и он нешто мери, завиркује и нишани. Напокон, и он нађе неку своју невидљиву границу. Снажним ударцем лопатом о снег даје ми до знања да је "граница" баш ту - метар и по од мене. Не хајем много за његов гест. Нисам ни ја од “јуче“ па да не знам где је "граница". Видим, и он ставља прву линију под конац.

Окрећемо један другом леђа и крећемо свако ка свом делу! Сваким кораком све смо даље и даље. Само су лопате причале.

По завршеном послу, на улазним вратима сударам се са ћеркицом добро обученом за први снег.

- Тата, идем напоље да се играм... Опааааа! Ал’ је нападаоооо!

Улазим, размичем завесу и кроз прозор гледам онај “ничији“ бели део тротоара оивичен "границом" црног асфалта. Не, ја га нећу чистити! Случајно погледах у комшијин прозор; тамо се завеса врати на своје место. Вратих и ја моју!

- Прелепоооо! - излете реч усхићења комшији и мени у исто време. Као по неком договору.

- Хвала вам што сте оставили овај део неочишћен – рече моја Милица.

- Хвала вам што сте мислили на нас – рече комшијин Урош.

Комшија и ја се ни не погледасмо. Можда од срамоте... Можда због новог најављеног снега и нових „граница“... Можда и због зима које ће нас тек задесити.

Или због наше паметне деце.

Зато, пустимо нашу децу да се играју без “наших граница”!!!

аутор: Сомии

Ову предивну истиниту причу написао је члан форума Творац града, Сомии, кога сам замолила, на радост моју а надам се и вашу, драги причољупци, да је објавим на блогу, што је он, више него вољно, прихватио. У додатку је, испод приче, написао и ово:

„Ову сам причицу написао прошле године. Актери ове приче овогодишњи велики снег дочекаше прављењем заједничког Снешка Белића. Причу сам показао комшији. Само се насмејао и бацио ми “коску”. Можда у мојој причи постоји макар мала поента.“

Тачно на време

Навијач сатова стално је био забринут. Без минута одмора, трчао је од једног до другог сата да не би пропустио онај судбоносни тренутак у коме је требало да спречи заустављање једног механизма и да на њему прочита кад тачно треба да се побрине за следећи. Тако је јурио од једног до другог бројчаника, док су секунде прелазиле у минуте а минути у сате, имајући на располагању веома мало времена између њих. Неуморно је пратио такт времена, које му је у исто време и било за петама и ишло испред њега.

Тај ритуал­ био је савршено темпиран, али навијач сатова није могао себи да дозволи да му одлута пажња, чак ни на један минут, јер ако би са закашњењем стигао до само једног  часовника,  то би могло да сруши цео систем, због тога што је свако међувреме било израчунато са великом прецизношћу. А све то како не би било никаквог празног хода, јер то би неизбежно довело до губљења времена.

Уосталом, неопходан временски размак између различитих сатова израчунаван је, током дугог низа година, на основу понављаних тестова, који су пажљиво узели у обзир све техничке параметре за рад модерних часовника. Захваљујући напретку науке и беспрекорном планирању, зупчаници целог система били су савршено подешени, и на навијачу сатова је било само да покорно прати ток радњи који су му одредили најбољи техничари данашњице.

Једног јутра он устаје, по свом обичају, у предвиђено време, обавља јутарње радње с вештином достојном једног уметника, да би му њихов непрекинути ток омогућио да у тачно одређеном тренутку стигне до првог бројчаника, по истеку првог рока. Тада он навија дати часовник са уобичајеном вештином, ишчитава на њему назначено време и креће ка следећем бројчанику.

Оно што му мало смета, од кад је почео о томе да размишља, то је што, упркос страховитој ефикасности система, није у стању да предвиди време које ће му назначити различити часовници током радног дана. Наиме, сваки од њих показује неко своје време и оно се сваки пут мења. Баш из тог разлога његов посао је тако тежак. Јер иако систем функционише без грешке, принцип његовог функционисања заснива се на правилима која му игледају потпуно анархична. Сваки сат му прецизно показује у ком тренутку треба да стигне до следећег, следе се без грешке, али дужина тих интервала остаје потпуно непредвидљива. Из тог разлога он не може напамет да научи све те интервале, и из тог разлога једна машина никад не би могла да га замени на том важном задатку, који је и даље угрожен могућношћу грешке људског фактора.

С друге стране, навијачу сатова се чини, од пре неколико месеци, да време које навија има неугодну склоност да се убрзава, и да секунде, минути и часови на различитим часовницима немају исте вредности. Из недеље у недељу то га све више забрињава, јер иако су разлике за сада занемарљиве, ипак се приближава дан када би тиме изазван хаос могао да доведе систем до пропасти.

Трудећи се да одагна те црне мисли, навијач сатова наставља да навија временски ток.

Кад стиже до петог бројила тог дана, оста слеђен оним што у њему види: једна мува, једна дебела црна мува седи на великој сказаљци. Како је ту доспела кад су сви бројчаници система заштићени непробојним стаклом које савршено дихтује? И колико већ времена она седи на тој сказаљци тупаво успоравајући осетљиви временски ход? Обузет паником, он навија тај сат и хита ка следећем. Има на располагању десет минута, али да ли се уопште може и даље поуздати у то, имајући у виду да је мува можда променила параметре? Без даха, он стиже до идућег бројчаника. Ужас! Сказаљке су се већ зауставиле! Брзо, мора да навије механизам и да покуша да победи сатове у тој ужасној трци, да врати ствари на првобитни колосек. Чела обливеног знојем, он скаче на следећи задатак. Опет прекасно! Грозничаво навија тај сат, брише очи које га пеку, наставља, трчи из петних жила, и сваки пут стиже касно, и често пребрзо наставља, више ни сам не знајући да ли је због те журбе уствари стизао прерано. И тако тече та немилосрдна трка, трка против мрвљења времена које угрожава постојећи поредак, трка да би се стигло тачно време, да би догађаји следили једни друге како је наложено.

А онда се, усред новог скока, без даха, у њему јавила жеља да одустане, да дигне руке од те грозоморне трке која га прогони.

У њему се рађа луда нада да ће, кад се у једном тренутку сви сатови буду зауставили, моћи све да их навије тако да показују једно те исто, вечно и универзално, тачно време.

Али ако би сви сатови стали, не би ли то био крај и живота самог?

Навијач сатова срушиће се у праскозорје не нашавши одговор на то питање, јер га се превише плаши.

У међувремену, он, као федер, трчи и навија, трчи па навија, тај навијач сатова коме је, да не би застао, потребно нешто да га навије.

Оскар Фрајзингер, "С оне стране мисли"

Превеле: Виолета Милићевић и Христина Ђурић

Дрво

Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.

Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.

А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.

Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.

Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.

Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.

Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.

Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.

Оскар Фрајзингер, С оне стране мисли

Сећање...

Поноћ, неки глуви изгубљен сат,
Река, обојена тамом, трома, мирна,
Одсјај звезда на води,
Видим твоје лице,
Ветар додирује гране, шуми,
Дозиваш ли ме шапатом, понекад?
Стари чамац у шипражју, скривен,
Понеки крик птица ноћи,
Облаци полако скривају небо,
Звук весла које некуда броди, далеко,
Реком без повратка,
Кроз мир и таму, негде на обали,
Иза малених прозора задимљених крчми,
Уз пијане песме старих лађара,
Плаче усамљена гитара, мојим сузама.

Зоран Матић Масада

п.с.: слика је преузета са нета а наслов сам, уз дозволу самог аутора, додала сама, будући да је он сам није насловио. Зоране, најљубазније ти се захваљујем.

Пријатељски Талас

Живот – немирно море.

И у вечној потрази за пријатељима...

* * *

Молим вас да кликом на слику поздравите оног који је научио причалицу кликању слика. Уколико не можете да се досетите о коме је реч последња слика у низу ће разрешити сваку недоумицу. Ја ћу га најтоплије поздравити и у Господу му заблагодарити на стрпљењу и помоћи. Хвала неизмерна! Бистро, пријатељу!***

За Мрвицу!

Милица

Јуче сам добила неке информације у вези са Милицом, па да поделим са својим причољупцима и онима који ће, може-бити, да сврате на блог.

"На једној од фотографија можете видети кућу у којој Милица живи, која је, нажалост, у веома лошем стању.

Милица је пре пар дана била на контроли у Тиршовој болници, где јој је контролисана крв; рецидива нема, стање је боље, али њена борба за коначни опоравак трајаће још наредних пет месеци. Отац ју је, по савету лекара, одвео на Златибор."

Слава и хвала Богу!

Даљински

- Стигла сам!
Викну Зора из предсобља, изувајући се. Одговори јој звук телевизора. „Ту је. Стигао пре мене... Уобичајено.“ У соби понови поздрав, сагињући се да га пољуби, али стиже само да га окрзне уснама, јер се извио, протествујући што му заклања поглед. Непријатни дрхтај јој пролете утробом и окрену му леђа. „Опет? Опет му прекидам програм...“ Омаче јој се незадовољни уздах и питање изречено у пролазу:
- Хоћеш кафу?
- Ммм, нећу. Гладан сам.
- Што ниси узео да једеш? Ниси требао да ме чекаш.
- Нисам те чекао... Мрзело ме да подгревам.
„Мрзело ме да подгревам!“, промрмља Зора. „Мрзело ме да подгревам!“, наставила је да га имитира и док је спремала вечеру.
- Где ћеш да једеш?
- Овде.
- `Ајде да седнемо за сто.
- Шта фали овде?
„Ништа. Ништа не фали. Само не волим да једем с крила“, помисли она. Врати се после двадесетак минута и пружи му тацну са сендвичима.
- Шта то гледаш?
- Ммммм, ништа. Безвезе.
Истог тренутка упери даљински управљач ка телевизору и промени канал. Зора се спусти поред њега на кауч и несташни осмех јој прелете лицем. Нежно му надланицом пређе преко мишице, задржа се на рамену, па настави ка врату и корену косе. Топлота тог додира јој проструја кроз руку, разли се у грудима и спусти до крила. Чежњиво се припи уз њега и промукло шапну:
- Недостајао си ми, знаш?
Он је благо одгурну лактом и између два залогаја, не скидајући поглед са екрана, рече:
- Па јутрос смо се видели!
Нешто тешко, врело и тешко јој се ували испод груди. Нешто од чега не може да удахне, да се помери, да истисне реч кроз стиснуте зубе. Загледа се у свој длан, као да тражи траг малопређашњег додира. Оног од којег је уздрхтала... „Ништа. Ништа није остало...“, заједљиво се насмеја двосмислености ове мисли, па тромо устаде с кауча и пође према кухињи... Одврну славину и пусти воду да тече, несвесно трљајући длан, као да је на њему неки болестан траг остао. Поглед јој се заустави на чашама поређаним на полици и пружи руку да узме једну. Стисну је, размишљајући како би волела да јој се то стакло распрсне и зарије у длан. „Бол... Треба ми неки оштар бол, стварни физички бол... Нешто реско и јасно!“ Замахну, као да ће бацити ту чашу која јој се опире, али се предомисли и спусти је на саму ивицу судопере. „Разбиће се сама“, помисли с неком мешавином туге и беса. Врати се у собу, укочених рамена и загледа се у мужа, тражећи му на лицу сенку кајања. Ништа. Безизражајни поглед упрт му је у екран.
Неки умор је савлада, па седе за сто, окрећући му леђа. Шакама обухвати главу, као да ће тим покретом сабити узбуркане мисли и спречити их да се неконтолисано уобличе у речи, гласно изговорене речи. „Не могу више да причам... Ни да мислим, ни да се ждерем, ни да подносим ово...ово... лудило. Ово ћутање. И лагање. Лажем, лажем, лажем... Кога лажем? Себе. Себе лажем да је тренутно, да ће проћи, да ће се променити. А ништа се не мења... И неће. Нема шта да се промени.“
Палцем и кажипрстом стисну корен носа, док не осети оштар бол. Мука јој је. О Боже, како јој је мука! У желуцу, у грудима, у раменима осећа мучнину... И умор. Од тишине... Од телевизора... Од његовог шмрктања и кашљуцања... „Глупи квиз. Сад то гледа! Одвратни, намештени аплауз... И бесмислени коментари... његови. Чему се смеје?“
Како је нервира то кхммммм! Ни смех, ни кашљање, нешто између - пригушено и потуљено.... Бесмислено оглашавање. „Шта му је смешно? Шта?.... Што је неки анонимус изгубио милион динара?“ Мрско јој је да се окрене.... Не. Не може још. Шта има да га гледа? Седи на том каучу, увек седи на истом месту... Удубило се од његовог седења. Не мора да се окреће, види га кроз потиљак....Види га како пиљи у тупаве слике на ТВу. Безизражајни поглед упрт у телевизор. Или у новине. „Никад у мене. Ни кад се свађамо. Ни кад се...“ Помисли – волимо, па се у себи исправи. „Не волимо се. Одавно... Ми повремено радимо - то... Како год се звало. И правимо се да тако треба. Он мисли... Ма шта он мисли? Њега мрзи... то.“
Бес... Дрхтај беса је протресе. И нека болна жеља да га изазове. Нагло се окрену према њему и покуша да му ухвати поглед. Кратким погледом је ошинуо, мало извио десну обрву као да ће нешто рећи и окренуо се телевизору. Наставила је да га гледа. Само јој се осмех згрчио и мрена навукла на очи... Нешто налик вртоглавици... Нека слабост. „Немоћ. И туга. То сам ја. Немоћ и туга.“ Нешто јој се слива у грло. Гласно гута пљувачку и наставља да га гледа. После пар минута се изнервирао. „Шта је? Шта пиљиш у мене? Нека нова техника завођења, а? Из часописа, претпостављам?“ И презриво кхмммм.
О Боже, како га је мрзела тог тренутка! Како јој је био... Ма, није га мрзела. Било јој је жао и себе и њега и што је све постало тако бесмислено, и што тај бесмисао траје толико дуго... И што не зна како да прекине ту агонију, а не може више да је поднесе. Не-мо-же! Угушиће се од ћутања, од избегавања, од негледања, од презира...
- И шта сад? Љут си, је л’? Нећеш да причаш са мном?
- Еј, напорна си.
- Напорна кажеш? Напорна...

За тренутак је погледао, као муву која му упорним зујањем досађује и одмахнуо главом... А онда се усредсредио на питање које је водитељ управо читао. Она стисну усне и шумно удахну, потискујући жељу да му избије даљински из руку. „Шта би ми урадио да му сад угасим телевизор?“ Замисли га како је запрепашћено гледа и нешто налик осмеху јој искриви фацу. „Ударио би ме... Не би... никад ме није ударио, не би ни сад. Би... Ударио би ме!“ Оклева... Лагано, лагано устаје и прилази телевизору. Спушта руку на дугме, премишља се пар тренутака и КЛИК. Угаси га. Успорено се окреће према мужу, свесна једино омамљујуће слабости и тишине која се као тесто спустила између њих. Истура браду, пушта капке да се спусте до пола и осећа како јој циничан осмех титра на уснама... Спремна је за ударац. Чека га. Прижељкује. О Боже, колико жели да је удари, да се продере, да начини било какав покрет!... Ништа... Густа тишина без покрета. Он и даље безизражајно гледа у замрачени екран. Она и даље стоји поред телевизора, пркосно истурене браде. Само јој више нема осмеха... Ни циничног. Никаквог. Опет оно слано у грлу, скупља се. Слива се од некуд... И талас врућине, загушљиви, лепљиви талас. Лагана паника јој крену негде из дијафрагме, као одапета, попе се у грло и помеша са оним сланим. Загрцнуће се! Гута, гласно гута ту кнедлу заглављену између суза и грча у желуцу. „Зашто нешто не каже? Кажи нешто! Кажи, молим те. Викни, продери се...“ Нервира је патетика те сцене. „Каква глупост... Нисам требала... Патетична сам. А ја мрзим патетику. Мрзим! Боже, ја никад не говорим ту реч. Речи су живе. Кад изговориш неку реч, призовеш енергију коју она носи. Ја не изговарам реч мрзим! Ја не мислим реч мрзим. Ја волим или не волим! Благе речи. Нежне... И безначајне! Патетичне речи су волим и не волим. Ја мрзим патетику! Мрзим овај тренутак! Мрзим што стојим овако очајна пред њим и чекам... Чекам да он нешто учини.“
Једна нова, сасвим јасна мисао јој се издвоји: „Он не чини. Човек нечињења! Добар човек нечињења! Ништа не тражи, ништа не брани... Ништа не пружа...“ Осети како попушта онај грч, како се повлачи пред празнином. Ни туге, ни грча, ничега више нема. Само празнина. Уморно га погледа још једном. Ништа. Он и даље безизражајно пиљи у замрачени екран. Њој се откиде један дуг, гласан уздах и лагано подиже руку. Испружи кажипрст према дугмету, тренутак оклевања и КЛИК. Укључи му телевизор.

* * *

Селица, коју сте имали прилике да упознате кроз одломак из романа "Под Ожљем", а који се још увек исписује, поново гостује на овом блогу горе насловљеном причом, са којом је, на конкурсу сајта diskusije.net, освојила друго место. Све честитке другопласираној и захвалност на допуштењу да причу постујем, а вама, драги причољупци, пријатно читање. 

Али успјеће

Осликана Судбино
нећеш моћи
бар ове ноћи
тек тако
лако проћи.
Научио сам твоје кораке да чујем
и чувао сам доста
да друге
не трујем
али
за тебе, Судбино
нећу
да чујем.

Много сам скитао
и за Хераклита питао
зашто би Судбина
Карактер била
кад сами себи
стављамо
и скидамо крила.

Нећеш моћи
нећеш
и ако чујем
да се моташ около
и чудно шећеш.

Видимо се године
сљедеће
вјеруј ми
направићу себи
Прољеће.

Не знам како
али
успјеће!!!

Радован Недовић

* * *

Питала сам: Смем ли да посудим твоју песму? Одговорио је: Коју год хоћеш! Није ми било тешко да се одлучим, јер сам га у овој песми препознала и нади се обрадовала. Мислим да ће и он сам разумети због чега је избор пао на њу. 

Радоване, радости, да да Бог и успе!

Отров и мед

Милица

У раљама живота

Под Ожљем

Ђорђе!

Нијеси ми опростио, а? И нећеш скоро, а мени дошо вакат на онај се пут спремати. Ама, не могу ти ја тамо с овим товаром, мој Ђорђе, стра ме да би ми земља кости исповрнула, јер ти само ја истину могу рећи. Реко би ти је и прије, но ме нијеси хтио саслушати, усијана главо ђедова! Пријек си и тешко прашташ, а ја те не могу шјетовати, јер сам читав вијек и сам таки био. И ако сам, не жалим ни за чим, но што с тобом у завади остадо. А могли смо нас два.... Их, како смо могли друкчије живот проживјети. За мене је касно, ал ти још наде имаш.

Знаш да је све твоје пошљен мене што остане. И земља и кућа и све у кући. И Јефа, додуше. Шта ћу ти кад си таке среће. А неће ни она дуго, само је не ишћеруј одавлен док њен час не дође, а пошљен ради како ти воља. Мош и продати, од мене ти просто.
Имаш ти још нешто наслиједити, само не знам оће ли ти на радост ил штету бити. Нијесам то успио разлучити кад сам ти имао прилике рећи, а сад ме стра да  с том тајном у гроб легнем. Грешан јесам, то сви знају. Ама, грешнији су они што и тебе и оца ти бескореновићем начинише. Распитај се мало по Бучју, зачудићеш се какве тајне Алексине комшије крију. Много ће ти рећи, а мој ти је савјет да прво Миланкову крштеницу проучиш. Нијесу све црквене књиге попаљене. А ни катастарске.

Више ти не смијем рећи. Давно сам ријеч дао, а ти знаш колико је моја ријеч тешка. Остај ми у здрављу, мој Ђорђе.

Обрен

Тамара се  наслони на јастук, повуче старински ћилим до пазуха, па потурајући обе руке под главу, гласну уздахну. Поглед јој прелете по голим зидовима Обренове гостинске собе, па одлута према уском прозору  са везеним завесицама. Обрис неке планине заобљеном дијагоналом пресекао четири квадратна окна. У горњем левом углу, на мастиљавом окрајку неба затреперише звезде. Загледа се у таму падине и набра обрве. „Тамо је... Иза оног брда.“

Бучје, село између Прибоја и Пљеваља, разбацано по обронцима планине Ожаљ и скрајнуто са свих важних саобраћајница, годинама је, невољно, чувало тајну. Испод макадамског друма мала зараван, са кућом и млекаром на средини, омеђена орахом и дрвљаником с једне, а лесковим шумарком с друге стране. Двадесет мушких корака у ширину и тридесет пет у дужину, па се преко камене подзиде, стрмоглави у шљивик. Тамо где се падина ублажи, прострле се ливаде, па ред витких јова, једна плевара и штала пресеку поглед и почетак њива обележе. Као да се неко забринуо да ће му и имање низ ту падину склизнути, с доње га стране густом буковом шумом подупро. Кроз њу једна стазица, обрубљена  дивљом купином, води до потока, па преко клизавог брвна у долину, заталасану и сочно зелену. Стотињак корака низводно овај поток замакне иза стене, што као лакат штрчи из шуме, па се загњури у уставу испред Алексине воденице. Ту мало сачека, да скупи снагу и точак воденични покрене, па се сјури даље, ка саставцима с другим планинским потоцима. Лепа долина, а више ње шума, па ливаде и баште, с понеком дивљом крушком и дуњом, до оштрих стена Ожља. Све што једном домаћину треба, своје место у њој нашло: мала башта са пар притки бораније и десетак оџака кромпира, једна воденица и стог сена на осушено стабло јабуке петроваче подигнут и врљикама подупрт, да под њим чобани заклон од сунца и кише нађу.

А цело имање Миланково од оне крчевине испод макадамског друма почело. Причали су ми да је био сироче, доведено у Алексину кућу  као слуга. Вредан од малена, убрзо је постао пуноправни члан породице. Кад се замомчио, Алекса му поклонио ливаду и помогао да направи кућу. Их кућу! Једна просторија од дебелих чамових дасака, на јаком, каменом темељу. Испред врата окренутих шљивику степеник од великог равног камена, потпуно несразмеран са остатком куће, ал’ згодан да се на њему предахне и поглед крајоликом напоји. Оштар дашчани кров наткрилио прозор према путу, чини се да је целу кућу поклопио и својом тежином некако је у земљу сабио. Да нема тог прозора и каменом озиданог димњака, тешко би човек кућу од млекаре, испод ораха, разликовао.

И девојку му други довели, јединицу газде Обрена из Голеша. Кажу да је била веома лепа, и несрећно заљубљена у неког хармоникаша, који се тим крајевима мотао око Илиндана, кад се одржава сабор на Оштрику. Ех, младост пуста, непромишљена, ниједну тајну не уме да сачува! Морала је неком у кући рећи, да јој саучесник у скривању страсних сусрета буде. Мајка јој Гроздана, вазда била болешљива и у страху од мужевљеве преке нарави. На њу Јелена није могла рачунати, па се за савет и помоћ, к’о и увек, обратила тетка Јефи, Обреновој  неудатој сестри. Ех, није знала да се очај уседелице Јефе одавно претворио у постојану мржњу према брату који јој је просиоце с прага отерао. Да задржи још један пар руку у кући и да му помоћ око великог имања буде. Братска реч се не пориче, а ни Јефа није баш била ватрене крви, па јој у почетку одговарао статус који су јој наменили. Додуше, надала се да је све у Божјим рукама и да ће се, ако јој је суђено, и она једном нечијом женом назвати. Пролазиле године, младост јој одавно усахла, а нетакнуте груди се спарушиле од уздаха мирења са судбином. И неки црв сумње у братовљеву добронамерност се разбашкарио, па јој све чешће злобом душу хранио. А и брата зло потерало, па му се само женска деца рађала. И умирала рано. Само му Јелена остала и увелико је планирао да јој младожењу из добре куће доведе, да се имање и даље шири и напредује. Ал’ му се све то изјаловило, кад је Јефа девојачку срамоту открила. Кажу да је био толико љут да је најбољег бика једним ударцем у главу усмртио. И зарекао се да ће Јелену дати првом просцу, ако се такав уопште појави. И дао је за Миланка, слугу Алексиног. Само да је више у кући не гледа.

Мучени Миланко ни сањао није да ће му се живот таквим даром насмешити. Еј, он сироче такву лепоту у својој постељи да милује! С тим једрим телом своју снагу да претаче и мирисом меке женске пути душу да поји! Увео је у брачну ложницу дрхтећи од радосног ишћекивања и нестрпљив да погледу срећу своју оголи. Али му кратко радост потраја, јер Јелена је страшно за својим хармоникашем туговала. Без речи је пристала на овај брак, само да се оцу из куће склони. Без речи се и свом мужу те прве ноћи препустила. И јутро дочекала угашеног погледа.

Обичај је и данас у том крају да млада пре свих укућана ноћ од дана одвоји, испред прага помете и ватру распали, па са пешкиром и тестијом воде за умивање здраво свануће свима пожели. Полива прво свекра, дода му пешкир и руку целива, а он је благосиља и прво јутро неком паром дарује. За њим свекрву, па остале по старини чланове породице. Да обичај испоштују и свом усвојенку част учине Алекса се са Љубицом, преко своје авлије, с друге стране дрвљаника, у Миланков кућерак упутио. Сувоњави горштак строгог лица испод чекињастих обрва, забацио руке на крста и пружио корак, а жена га ситним корацима прати и извирује не би ли прва младу пред кућом угледала. У бошчалук заструг кајмака, погачу и добро парче сланине увила, да им се нађе за прво јутро. Осмехује се враголасто и смишља каквом доскочицом Алексино ћутање да ублажи. Их, зна га она одлично, толико су проје поделили! Домаћин је и не приличи му да се речима размеће, а никад и није од причљивих био. Увек замишљен и у бризи око имања, није имао стрпљења за дуге разговоре ни са својим исписницима, а млађима ни на крај памети није падало да га неком глупошћу замајавају. Знао је усред нечијег говора да устане са свог издвојеног троношца и оде, без речи стављајући свима до знања да је прозрео лаж. И нико се није усуђивао да му то за зло узме. Бар не јавно и никако пред Љубицом, јер је у Алексу к’о у Бога гледала. Ма каквим послом или децом да је била заузета, чак и на прелима женама окружена, све је остављала само корак кад му чује. И са осмехом свог домаћина дочекивала. У душу му се одавно уселила, па и после четворо деце и четрнаест година брака, ништа му милије од тог осмеха њеног није било.

Колико су сви од Алексине преке нарави стрепели, толико су у Љубици разумевање за сваки јад свој налазили. Ако је коме штогод од Алексе требало, прво се њој за савет обраћао. А знала је да саслуша и утеши, понуди те чашом воде ил’ залогајем погаче баш у тренутку кад ти реч у грлу застане, па не знаш да л’ би у земљу пропао што молиш за неку услугу или се једноставно окренуо и отишао. Пред њом су душу отварали, пуштали је да их ко децу своју умирује, чекали да каже – „Видећу с Алексом, шта он о томе мисли, а ти ’ајде полако и не секирај се. Ако Бог да, све ће то на добро изаћи!“ И одлазили растерећени, јер ако је Љубица обећала да ће с Алексом о томе разговарати – ствар је решена. Наћи ће она неки свој начин да га одобровољи.

И пазила је да се сваки обичај испоштује, да неко случајно не помисли како су се газдинством изнад осталих узнели. Ево и сад, за мужем ка Миланковој кући, да му у радости првог брачног јутра родитеље замени. Алекса близу прага застаде, прокашља се па завика:

- О, домаћине! Ево ми поранили да младу дарујемо!

А мало главу накривио и дукат из кесе вади. Мук му из куће одговара, па се осврће ка Љубици и збуњено од ње одговор тражи. Обоје се у чуду нашли, јер још се није десило да млада свекра и свекрву пред кућом не дочека, а Миланко им је увек у сусрет трчао с које год стране да су наилазили. Љубица се прва прену, па отшкрину врата и онако, с прага у кућу завири. Има шта и да види – Миланко на троношцу крај угашеног огњишта седи, шакама главу обухватио, а Јелена склупчана у дно кревета, безгласно јеца.

Шта је ово, побогу људи? Љубица се брже поврати, повуче врата за собом и стаде некако збуњено пред Алексу, тражи реч којом би га кући отправила. Врти главом и муца нешто, прсте на рукама ломи испод оне бошче, па коначно проговори: „Нека мало... Они су... Не ваља ово, Алекса, нешто не ваља. Боже, да л’ се огрешисмо?“ Алекса ништа не пита, смркнуто гледа у жену, пође један корак ка вратима, па се нагло окрене и здими кроз шљивик ка штали, псујући слуге што се са послом окаснило.

Љубица се уморно спусти на праг, поседе неко време, па викну Миланка да напоље изађе. Ни погледала га није кад је из кућног мрака искорачио без речи. Ни ’помоз Бог’ јој не назва, а и шта би јој рекао? С Јеленом она има коју да прозбори, па с врата осу грдњу, помиње срамоту и лењост, „Зар те томе мати научила, да свекра у кревету дочекујеш, бруко?“ Никада такву бујицу није неком у лице сасула, али ни једна реч се из Јелениног згрченог тела не исцеди, нити Јелена какав покрет направи, па и Љубица клону од те туге и прошапута: „Боже, шта ти је онај пробисвет урадио?“ Јелену, као дете, око рамена загрли и дуго јој је нешто шапутала у полумраку собе.

Миланко око куће обилази, пође ка шљивику, па се сети да би на неког од Алексине чељади могао наићи, врати се до дрвљаника, мало постоји, па опет ка кући крене... Не зна, да га убијеш, не зна где је погрешио, али ово са Јеленом није добро. А лепа је, ух каква је двиска! Могао би на њој очи до краја свог живота одмарати, само да не плаче више и да га од себе не гура. Можда јој Љубица памет окрене, али шта толико раде унутра?...

* * *

Драги причољупци,

пред вама се налази сам почетак књиге која је још увек у фази писања, а чији је назив "Под Ожљем". Како је њен аутор мени једна веома драга особа, коју сам упознала на Сплеткаријум форуму, ја сам је замолила за дозволу да њу и њено дело представим на блогу. На моју велику радост, Селица, како гласи њен надимак, прихватила је то са одушевљењем, због чега јој се још једном најтоплије захваљујем. А од вас, мили моји и драги, обе очекујемо најискреније коментаре.

За мог комшу, Селицу, пољубац, а причољупцима желим пријатно читање.