Понедељак, Април 06, 2009
Под Ожљем
Ђорђе!
Нијеси ми опростио, а? И нећеш скоро, а мени дошо вакат на онај се пут спремати. Ама, не могу ти ја тамо с овим товаром, мој Ђорђе, стра ме да би ми земља кости исповрнула, јер ти само ја истину могу рећи. Реко би ти је и прије, но ме нијеси хтио саслушати, усијана главо ђедова! Пријек си и тешко прашташ, а ја те не могу шјетовати, јер сам читав вијек и сам таки био. И ако сам, не жалим ни за чим, но што с тобом у завади остадо. А могли смо нас два.... Их, како смо могли друкчије живот проживјети. За мене је касно, ал ти још наде имаш.
Знаш да је све твоје пошљен мене што остане. И земља и кућа и све у кући. И Јефа, додуше. Шта ћу ти кад си таке среће. А неће ни она дуго, само је не ишћеруј одавлен док њен час не дође, а пошљен ради како ти воља. Мош и продати, од мене ти просто.
Имаш ти још нешто наслиједити, само не знам оће ли ти на радост ил штету бити. Нијесам то успио разлучити кад сам ти имао прилике рећи, а сад ме стра да с том тајном у гроб легнем. Грешан јесам, то сви знају. Ама, грешнији су они што и тебе и оца ти бескореновићем начинише. Распитај се мало по Бучју, зачудићеш се какве тајне Алексине комшије крију. Много ће ти рећи, а мој ти је савјет да прво Миланкову крштеницу проучиш. Нијесу све црквене књиге попаљене. А ни катастарске.
Више ти не смијем рећи. Давно сам ријеч дао, а ти знаш колико је моја ријеч тешка. Остај ми у здрављу, мој Ђорђе.
Обрен
Тамара се наслони на јастук, повуче старински ћилим до пазуха, па потурајући обе руке под главу, гласну уздахну. Поглед јој прелете по голим зидовима Обренове гостинске собе, па одлута према уском прозору са везеним завесицама. Обрис неке планине заобљеном дијагоналом пресекао четири квадратна окна. У горњем левом углу, на мастиљавом окрајку неба затреперише звезде. Загледа се у таму падине и набра обрве. „Тамо је... Иза оног брда.“
Бучје, село између Прибоја и Пљеваља, разбацано по обронцима планине Ожаљ и скрајнуто са свих важних саобраћајница, годинама је, невољно, чувало тајну. Испод макадамског друма мала зараван, са кућом и млекаром на средини, омеђена орахом и дрвљаником с једне, а лесковим шумарком с друге стране. Двадесет мушких корака у ширину и тридесет пет у дужину, па се преко камене подзиде, стрмоглави у шљивик. Тамо где се падина ублажи, прострле се ливаде, па ред витких јова, једна плевара и штала пресеку поглед и почетак њива обележе. Као да се неко забринуо да ће му и имање низ ту падину склизнути, с доње га стране густом буковом шумом подупро. Кроз њу једна стазица, обрубљена дивљом купином, води до потока, па преко клизавог брвна у долину, заталасану и сочно зелену. Стотињак корака низводно овај поток замакне иза стене, што као лакат штрчи из шуме, па се загњури у уставу испред Алексине воденице. Ту мало сачека, да скупи снагу и точак воденични покрене, па се сјури даље, ка саставцима с другим планинским потоцима. Лепа долина, а више ње шума, па ливаде и баште, с понеком дивљом крушком и дуњом, до оштрих стена Ожља. Све што једном домаћину треба, своје место у њој нашло: мала башта са пар притки бораније и десетак оџака кромпира, једна воденица и стог сена на осушено стабло јабуке петроваче подигнут и врљикама подупрт, да под њим чобани заклон од сунца и кише нађу.
А цело имање Миланково од оне крчевине испод макадамског друма почело. Причали су ми да је био сироче, доведено у Алексину кућу као слуга. Вредан од малена, убрзо је постао пуноправни члан породице. Кад се замомчио, Алекса му поклонио ливаду и помогао да направи кућу. Их кућу! Једна просторија од дебелих чамових дасака, на јаком, каменом темељу. Испред врата окренутих шљивику степеник од великог равног камена, потпуно несразмеран са остатком куће, ал’ згодан да се на њему предахне и поглед крајоликом напоји. Оштар дашчани кров наткрилио прозор према путу, чини се да је целу кућу поклопио и својом тежином некако је у земљу сабио. Да нема тог прозора и каменом озиданог димњака, тешко би човек кућу од млекаре, испод ораха, разликовао.
И девојку му други довели, јединицу газде Обрена из Голеша. Кажу да је била веома лепа, и несрећно заљубљена у неког хармоникаша, који се тим крајевима мотао око Илиндана, кад се одржава сабор на Оштрику. Ех, младост пуста, непромишљена, ниједну тајну не уме да сачува! Морала је неком у кући рећи, да јој саучесник у скривању страсних сусрета буде. Мајка јој Гроздана, вазда била болешљива и у страху од мужевљеве преке нарави. На њу Јелена није могла рачунати, па се за савет и помоћ, к’о и увек, обратила тетка Јефи, Обреновој неудатој сестри. Ех, није знала да се очај уседелице Јефе одавно претворио у постојану мржњу према брату који јој је просиоце с прага отерао. Да задржи још један пар руку у кући и да му помоћ око великог имања буде. Братска реч се не пориче, а ни Јефа није баш била ватрене крви, па јој у почетку одговарао статус који су јој наменили. Додуше, надала се да је све у Божјим рукама и да ће се, ако јој је суђено, и она једном нечијом женом назвати. Пролазиле године, младост јој одавно усахла, а нетакнуте груди се спарушиле од уздаха мирења са судбином. И неки црв сумње у братовљеву добронамерност се разбашкарио, па јој све чешће злобом душу хранио. А и брата зло потерало, па му се само женска деца рађала. И умирала рано. Само му Јелена остала и увелико је планирао да јој младожењу из добре куће доведе, да се имање и даље шири и напредује. Ал’ му се све то изјаловило, кад је Јефа девојачку срамоту открила. Кажу да је био толико љут да је најбољег бика једним ударцем у главу усмртио. И зарекао се да ће Јелену дати првом просцу, ако се такав уопште појави. И дао је за Миланка, слугу Алексиног. Само да је више у кући не гледа.
Мучени Миланко ни сањао није да ће му се живот таквим даром насмешити. Еј, он сироче такву лепоту у својој постељи да милује! С тим једрим телом своју снагу да претаче и мирисом меке женске пути душу да поји! Увео је у брачну ложницу дрхтећи од радосног ишћекивања и нестрпљив да погледу срећу своју оголи. Али му кратко радост потраја, јер Јелена је страшно за својим хармоникашем туговала. Без речи је пристала на овај брак, само да се оцу из куће склони. Без речи се и свом мужу те прве ноћи препустила. И јутро дочекала угашеног погледа.
Обичај је и данас у том крају да млада пре свих укућана ноћ од дана одвоји, испред прага помете и ватру распали, па са пешкиром и тестијом воде за умивање здраво свануће свима пожели. Полива прво свекра, дода му пешкир и руку целива, а он је благосиља и прво јутро неком паром дарује. За њим свекрву, па остале по старини чланове породице. Да обичај испоштују и свом усвојенку част учине Алекса се са Љубицом, преко своје авлије, с друге стране дрвљаника, у Миланков кућерак упутио. Сувоњави горштак строгог лица испод чекињастих обрва, забацио руке на крста и пружио корак, а жена га ситним корацима прати и извирује не би ли прва младу пред кућом угледала. У бошчалук заструг кајмака, погачу и добро парче сланине увила, да им се нађе за прво јутро. Осмехује се враголасто и смишља каквом доскочицом Алексино ћутање да ублажи. Их, зна га она одлично, толико су проје поделили! Домаћин је и не приличи му да се речима размеће, а никад и није од причљивих био. Увек замишљен и у бризи око имања, није имао стрпљења за дуге разговоре ни са својим исписницима, а млађима ни на крај памети није падало да га неком глупошћу замајавају. Знао је усред нечијег говора да устане са свог издвојеног троношца и оде, без речи стављајући свима до знања да је прозрео лаж. И нико се није усуђивао да му то за зло узме. Бар не јавно и никако пред Љубицом, јер је у Алексу к’о у Бога гледала. Ма каквим послом или децом да је била заузета, чак и на прелима женама окружена, све је остављала само корак кад му чује. И са осмехом свог домаћина дочекивала. У душу му се одавно уселила, па и после четворо деце и четрнаест година брака, ништа му милије од тог осмеха њеног није било.
Колико су сви од Алексине преке нарави стрепели, толико су у Љубици разумевање за сваки јад свој налазили. Ако је коме штогод од Алексе требало, прво се њој за савет обраћао. А знала је да саслуша и утеши, понуди те чашом воде ил’ залогајем погаче баш у тренутку кад ти реч у грлу застане, па не знаш да л’ би у земљу пропао што молиш за неку услугу или се једноставно окренуо и отишао. Пред њом су душу отварали, пуштали је да их ко децу своју умирује, чекали да каже – „Видећу с Алексом, шта он о томе мисли, а ти ’ајде полако и не секирај се. Ако Бог да, све ће то на добро изаћи!“ И одлазили растерећени, јер ако је Љубица обећала да ће с Алексом о томе разговарати – ствар је решена. Наћи ће она неки свој начин да га одобровољи.
И пазила је да се сваки обичај испоштује, да неко случајно не помисли како су се газдинством изнад осталих узнели. Ево и сад, за мужем ка Миланковој кући, да му у радости првог брачног јутра родитеље замени. Алекса близу прага застаде, прокашља се па завика:
- О, домаћине! Ево ми поранили да младу дарујемо!
А мало главу накривио и дукат из кесе вади. Мук му из куће одговара, па се осврће ка Љубици и збуњено од ње одговор тражи. Обоје се у чуду нашли, јер још се није десило да млада свекра и свекрву пред кућом не дочека, а Миланко им је увек у сусрет трчао с које год стране да су наилазили. Љубица се прва прену, па отшкрину врата и онако, с прага у кућу завири. Има шта и да види – Миланко на троношцу крај угашеног огњишта седи, шакама главу обухватио, а Јелена склупчана у дно кревета, безгласно јеца.
Шта је ово, побогу људи? Љубица се брже поврати, повуче врата за собом и стаде некако збуњено пред Алексу, тражи реч којом би га кући отправила. Врти главом и муца нешто, прсте на рукама ломи испод оне бошче, па коначно проговори: „Нека мало... Они су... Не ваља ово, Алекса, нешто не ваља. Боже, да л’ се огрешисмо?“ Алекса ништа не пита, смркнуто гледа у жену, пође један корак ка вратима, па се нагло окрене и здими кроз шљивик ка штали, псујући слуге што се са послом окаснило.
Љубица се уморно спусти на праг, поседе неко време, па викну Миланка да напоље изађе. Ни погледала га није кад је из кућног мрака искорачио без речи. Ни ’помоз Бог’ јој не назва, а и шта би јој рекао? С Јеленом она има коју да прозбори, па с врата осу грдњу, помиње срамоту и лењост, „Зар те томе мати научила, да свекра у кревету дочекујеш, бруко?“ Никада такву бујицу није неком у лице сасула, али ни једна реч се из Јелениног згрченог тела не исцеди, нити Јелена какав покрет направи, па и Љубица клону од те туге и прошапута: „Боже, шта ти је онај пробисвет урадио?“ Јелену, као дете, око рамена загрли и дуго јој је нешто шапутала у полумраку собе.
Миланко око куће обилази, пође ка шљивику, па се сети да би на неког од Алексине чељади могао наићи, врати се до дрвљаника, мало постоји, па опет ка кући крене... Не зна, да га убијеш, не зна где је погрешио, али ово са Јеленом није добро. А лепа је, ух каква је двиска! Могао би на њој очи до краја свог живота одмарати, само да не плаче више и да га од себе не гура. Можда јој Љубица памет окрене, али шта толико раде унутра?...
* * *
Драги причољупци,
пред вама се налази сам почетак књиге која је још увек у фази писања, а чији је назив "Под Ожљем". Како је њен аутор мени једна веома драга особа, коју сам упознала на Сплеткаријум форуму, ја сам је замолила за дозволу да њу и њено дело представим на блогу. На моју велику радост, Селица, како гласи њен надимак, прихватила је то са одушевљењем, због чега јој се још једном најтоплије захваљујем. А од вас, мили моји и драги, обе очекујемо најискреније коментаре.
За мог комшу, Селицу, пољубац, а причољупцима желим пријатно читање.
...evo pricaliceljubca,sad bi sve da iscitam....
Liči na tebe da i druge promovišeš. Svaka čast! Selica lepo piše, ja sam za nastavak!
*јован с.с.
Након овог твог коментара, Јово, аутор више неће имати ни један разлог за забушавање, верујем!***
*сањарења
Веруј ми, мила, кад она пише, то се не испушта из руке. Тешко да ико може узети предах. Не претерујем, заиста!***
Ja bre nastavak cekam na spletkarijumu vec mesecima!! Ulenjila se. Jedva cekam nastavak.:))))
*Каја
Милица, жена-змај. Ма свуд стигнеш, лепо моје! Сад ћемо ми нашу Селицу да поћерамо. И метлом, ако треба, хи, хи!**
dobar vam taj Spletkarijum forum! tamo li naučiste da započneš divnu priču, zakucaš čitaoca za strolicu i... cap. nema dalje!
'oćuuuuuuuuuu jošššššššššš!
Prijatno!**
P.S. draga moja, šalu na stranu, ne znam da li bolje pišeš ili bolje pisce predstavljaš*
...ne sumnjam a i ne olako verujem zenama....
*домаћица
Ха, ха, ха! Е скоро се нисам овако насмејала, драга моја! Ја само не знам да ли ће Селица смети да обилази столицу после свих ових коментара. Сад више нема ни један изговор! Поздрав!***
*Јован с.с.
Па добро, сваком треба понекад подстрек за скок. Да ли ће све ово вредети, известићу вас. Ја се најискреније надам да `ће!***
...e,ako postoji iskrenosti postoji i nada -plus...
*Јован с.с.
Слажем се! Потписујем!**
što reče jovan, ja ovake stvari progutam u dahu. pričalice, metlu i da porani lepo, vatru založi, i pero u ruke...
:)))
meni se sviđa, volim ovakve priče... pošto sam i sam nekako "čovek starog kova". ne pronalazim se baš u ovim današnjim muško-ženskim odnosima, i uopšte u današnjem društvu...
*Шуле
Ја само чекам да ми се јави, а хоће, чим стигне и кад све ово ишчита. А то о чему коментаришеш је баш оно што ми је и она сама рекла да жели у књигу да упише; да виде деца! Хвала ти много на коментару.***
...evo suky i ja cekamo da sto pre svane....
Postidela se
Hvala vam na svakoj lepoj reči koju ste napisali i stid me je što sam se toliko ulenjila.
Nastaviću, svakako, samo je ovaj roman nešto što duboko preživljavam. Sve što napišem, ostavljam da "odleži" i ako ne osetim uzbuđenje kad opet pročitam znam da ništa ne valja. Zato to tako sporo ide.
Al' daće Bog da ovo završim, jer verujem da bez Njegove pomoći i podrške ništa ne biva.
*Selica
može da odleži ali samo do prvih petlova, nemoj da mi leži a sunce visoko na nebu...
;)))))
*Јован с.с.
Има, Јово, читав ред испред вас... Видећеш кад пораниш, хе, хе...
*Селица
Комшо мој добри,
стиже ли? Ево шта ми направисмо док тебе те није било. Хвала ти у име свих што си нас овако усрећила. Љубим те ја!***
Pozdrav svima
Ti si, komšo, duša jedna i nema mi druge nego da te sledim.
Pozdrav tebi i svim tvojim prijateljima i poštovaocima.
*Шуле
Јесте да си писао Селици, али ко да си у мене глед`о, хи, хи. Комша није таква, то само ми бубе лење.
*Селица
Него шта, него руку под руку. Па на светло, да те људи виде, чују... А поздрависмо те сви, видела си и сама.
Mnogo živopisna priča, baš onakve kakve volim i kakve s radošću čitam. Zanimljiv početak. Čekam zaplet i naravno kraj, ali nemoj da se oteže. Greota je od boga.
Pričalice svaka čast na izboru priče i autora.
pozdrav
*mandrak
Хвала, приповедачу, она је то свакако заслужила. Ма комшилук ти је род најпречи, хе, хе. А приче преко тарабе оне које се најдуже памте... и волЕ!*** Поздрав!