Све у причама бива

Песме Маје Д. Недељковић

 

 

(Заборављене)

ПOХВАЛЕ ЉУБАВНЕ

или

БИОГРАФИЈА ЈЕДИНЕ ЉУБАВИ

 

Љубав. Много је писано о њој, али колико је заиста написано? Много је изговореног, а ипак мало реченог. Љубав се опире одређењима и објашњењима, она нема дефиницију. Загонетка је. Тајна. Како питати о њој? Шта је Љубав? Авај, ништа погрешније. Љубав се повлачи пред таквим питањем рањена и тужна, и почиње да клизи као песак из наших руку. Одговора нема упркос томе што до у бескрај можемо да наводимо примере у којима се она очитује. Који је прави? Сви? Ниједан? Свеједно, љубав се сакрила и нема одговора. Како питати? Можда треба питати Њу. Ко си Ти? Ко је Љубав? И то је, најзад, право питање. И одговор је ту, одмах и непогрешиво. У нашим срцима. Ко? Онај Који свему даје смисао и без Кога нема постојања, без Кога је све само прах и пепео. Само Он је Љубав. Он је одговор, прави, потпун, мада Тајна остаје Тајна. Ипак, нама је то блиска Тајна. Зачудо, ми чак можемо да је спознамо. Како то? Како уопште да спознамо Љубав када она знању даје могућност постојања? Нема другог начина до угледањем на Њу, вољењем. Без Љубави нема спознаје.

Збирка песама ЉУБАВ се доживљава и узима као редак Лек, направљен од драгоцених састојака које створи Љубав на овој нашој рањеној и посрнулој земљи. Свима је препоручујем са жељом да постанемо „само“ љубавници Љубави, „само“ они чија срца куцају у ритму Песме-Похвале Љубави, јер тако певати значи Живети. Ко не Пева Богу тај није ни жив. Певајмо да би Живели!

Нада Нововић (одломци из Поговора)

 

ВИСОКИ ДЕЧАНИ

 

Над виноградима бдиш

из којих Молитве и Вино

теку непрестано,

док те грли шума кестенова,

као што ти грлиш

Крст!

Капљо

Небеског Млека

сливена у Храм,

што појиш нас садашње,

као што си појила бивше,

и као што ћеш појити будуће

непрестано,

Лабуде Свети од камена

и Лепоте

у зеленилу опојном,

витак си од Неба

и свиленог ветра

што шуми

непрестано

као бистра твоја река:

„... Високи Дечани, Високи Дечани

Високи Дечани, Високи Дечани...“

 

Висину меримо Тобом,

као што Слободу меримо Тобом

Света Земљо Метохијо,

А Љубав и Истину

Тројединим Богом!

 

(Косово и Метохија,

Манастир Високи Дечани,

27. јануар 2008. године)

 

 

ДАВНОМ ЗАПИСНИЧАРУ

(Теодору Љубовићу,

14. век)

 

Звездама ти ноћас пишем...

 

О, земља, сунце, море,

месец и модра небеса!

Реке и бездани тамни

и плави...

 

Знам Њих ја и како

вапили су на те, те давне

ноћи горке, а Дивне,

ко што је ова

сад...

 

И тебе питам где да

се скријем, јер спас и

заклон ти нађе

знам, те давне

ноћи горке, а Дивне

ко што је ова

сад...

 

 

ПОМИЛУЈ НАС ГРЕШНЕ

ГОСПОДЕ

 

Небо и земља,

вода, семе, биље,

Хлеб и Вино,

 

ми

живимо,

чезнемо

и хоћемо да волимо,

 

но, сад је класје на снегу

и златни прах је у леду

и тек одсјај на сребрној равни

огледала видимо,

 

али чекамо,

у ноћи даноноћно,

блиставост Невечерњег Дана

и Лице Лицу окренуто

јасно да угледамо

 

ми се надамо

и трпимо, Путем идемо, дижемо

и падамо усред трња,

и устајемо

удишући мирис тамјана

са поља белих љиљана.

 

 

МОЛИТВА ОД ВОЋА

 

О, Боже,

Помилуј

нас уплашене

и грешне,

 

Дај

лепоту

молитвама

нашим, па нека

свака има

срце наранџе

и букти

од радости

као грозд нара

и

мирише

на цвет

трешње

 

у пролеће!

 

 

 

ВОЋЊАК У СРЦУ

или

ПОСЛАСТИЦА ЗА МАЛЕ БОГОВЕ

ПО БЛАГОДАТИ

 

Постоје мисли које се не могу другачије изрећи до стиховима... Када је Први Стихотворац био одлучио да проговори - одлучио је да разговара са Творцем. И тако је пропевао Песник, и тако је настао први стих. А, и како да човек поприча са Истинoм ако не стиховима? Дијалог између Бога и Песника води се непрекидно. Кад Творац одлучи да проговори и он позове пријатеља Песника и пренесе му поруку коју треба однети људима.

„Воћњак у срцу“ је Слатко Писмо пренето са висина овде на земљу да нам заслади горке дане отпадништва.

„Воћњак у срцу“ је као Ружин сок! Ако сте некада пробали сок од латица дивље руже онда ћете препознати исти тај укус док се напајате песмама „Воћњака у срцу“. Одакле воћњак у срцу? О ком воћњаку је реч? Реч је о „Врту Вртова“, заборављеном састајалишту Бога и човека. То место ми називамо Рај. А некад је оно било Наша Кућа.

Драги Бог, Лепи Човек, Човек Будућег Века, Обожена Природа, помолована нежном руком Лепе Човечице, су учесници и саучесници ове Поезије. Писана у Част њихову, а нама за сласт збирка песама „Воћњак у срцу“ је Књига – Драгуљ која нам на необичан начин, а крцат Лепотом, Пева о „обичним стварима“.

Нада Нововић (одломци из Поговора)

 

ОПЕТ РАДОСТ!

 

Сипајте врчеве пуне млека,

док расту хлебови у зделама бивших просјака,

опет је Сунце! ушло у јастуке, на небу нема

гнезда без јагоде! капље

Мед на испружене прсте,

крцате гроздовима густим као корак

у води, Вишњик

се смеши на бескрају Пута!

 

 

ФРУШКА ГОРА

 

... слушајте као шапуће море

у брескви као у шкољки,

свака орахова љуска

је лађа, а једро лист,

сваки камен сидро,

грана кормило,

таласи су долине, брда и траве,

буре громови и кише, а огњиште

сваке куће

лука и спас.

Свака боровница по једна је маслина,

а грозд пуна чаша вина,

горске сирене су кошнице распеване,

а златна риба сваки клас

у подножју твоме.

 

Брује ти манастирска Звона,

Тамјан има мирис

Рузмарина,

 

Фрушка Горо,

 

Благослов Господа

кроз тебе Љуби нас!

 

 

ЛЕТО НЕЋЕ ПРОЋИ

 

промичу далеке лађе,

пуна им једра

маслина и вина

И ветра, На

сланим длановима

има места за још једно море,

две шкољке и три делфина,

сидро од злата и врелог лета

у коме цветају корали трешања

на мокрим уснама

и цакле се модри бисери зеница

 

на Сунцу

и песку

 

пуном наших сенки

расејаних као семе сузних лубеница

 

 

БИТКА

 

ако врућа крв буде

издала моје ране

нека Маслачак клекне

у поље,

а зујање пчела нека буде зов

 

да уместо суза падају малине

по бледим уснама,

 

Јер њихов сок биће Жетва

 

Устаћу поново да Пољубим

облаке који личе на наш кров

и нашу кућу

и никада нећу постати мртва!

Завијорићу траву као Заставу

Ветар ће бити на Мојој

страни

и Твојој

 

 

Благоверна Јелена Лазарева Балшић

 

 

Нова Књига Марије Маје Д. Недељковић - БЛАГОВЕРНА ЈЕЛЕНА ЛАЗАРЕВА БАЛШИЋ

 

У Издању СВЕТИГОРЕ и ЦРКВЕ ЛАЗАРИЦЕ управо је из штампе изашла Књига БЛАГОВЕРНА ЈЕЛЕНА ЛАЗАРЕВА БАЛШИЋ ауторке, магистра философије, Марије Маје Д. Недељковић. Реч је о Философско-Теолошкој Монографији, заснованој на историјским чињеницама, о славној кћери Светога кнеза Лазара, владарки средњовековне Зете, ратници, Захумској војвоткињи, одлучној и неуморној заштитници и бранитељки Православља и великој песникињи. Књига пружа својеврстан осврт и на низ других значајних личности српске историје тог времена, оних који су, уједно, били Јеленин најближи род или блиски сарадници, као и кључних историјских догађаја тога доба, несумњиво, златног у Срба. Креативан приступ у разматрању многих тема и истраживачки дух којим одише књига чине да су нам и личности и догађаји наше славне прошлости приближени на јединствен и непоновљив начин, пун динамике.

Књига садржи и два Прилога: први, са два текста О ИСИХАЗМУ и БОГОСЛОВЉУ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ; а други је Прилог СТИХОВАЊЕ са неким од најлеших песама наше Узвишене Средњовековне Поезије где се, уз Јеленино чувено ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО, нижу Песме Деспота Стефана Лазаревића, Јефимије, кнегиње Милице…

Дело красе и личне фотографије ауторке Марије Маје Д. Недељковић снимљене у чудесно лепим пределима Скадарског језера и у Јелениној Задужбини на острву Бешка.

 

 

 

Отписаније Богољубно

(свом духовнику Никону Јерусалимцу)

... Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом

познати те, порадовах се весељем духовним. Но за

мало и за кратко би нам виђење, да би ко рекао како

у зрцалу лик угледасмо или у неки сан лаки да

бејах снесена…

И слушах твоје душе Богољубиву нарав и бестелесно

анђеоско пребивање, и оно од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелех преподобије, и твојих

медоточних насладити се речи… Но, даљњег ли нам

растојања, па море и гај…

Јер жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти,

не остављају нас, који се колебамо у мору овог сујетнога

живота, да узникнемо ка светлости часнога и бестелеснога

пребивања. Јер помрачише се очи муком и метежом

који је у свету. И гле, сада као од некаква сна отргнувши

се, зажелех твоју светлост видети…

И опет се молим твоме преподобију да нам неко олакшање

утешења пошаље и прохлади жеђ туге.

Јер зна твоје преподобије колике буре и метежи и облаци

навикнуше узбуркавати самовољна срца…

Да, тајниче Божји, послушај ме. У свему више реченом

не заповедам, већ се молим трудољубиво и поклањам

лице све до земље. И двоструко да си здраво у Господу

и не презри наше мољење.

 

 

 

ДАВНОЈ ПЕСНИКИЊИ

 (Јелени Балшић, 14-15.век)

 

Свилени шум хаљине Твоје

видим у сну, танком и лаком

и покрету

Брезe на ветру,

када ме Медоточне

речи твоје такну и греју очи

ко ћилибари топли и живи,

а мисли ми

Твоје

свићу драгоцене,

кроз векове,

 

Све

 

од бисера

и сафира!

 

Јелена,

О, мила мени, ко да си ми

сестра давна, Ти дивна,

чудесна Скадарска

Вило!

 

Књигу можете поручити од аутора по повлашћеној цени:

filokalijamarija@yahoo.coм

http://majanedeljkovic.weebly.coм

 

* * *

 

 

 

 

 

(кликнути на слику ради увеличавања)

 

Е-књига за децу!!!

 

 

 

 

Предговор за књигу „ВЕВЕРИЦА МИЦА И ОСТАЛИ ПЕСМУЉЦИ-ПАТУЉЦИ“

Маје Д. Недељковић

Откако су се наши драги Песници, злата вредни, преселили у неке више светове (Чика Јова Змај, Мика Антић, Бранко Ћопић и остали Вечни Дечаци) наша Дечија Поезија остала је да, попут сиротице, чека неку нежну руку која ће да је пригрли и обрадује…

И ето, дочекала је Српска Дечија Поезија руку која је грли, радује, нежно подучава, засмејава, открива светове онаквима какви стварно јесу, а свет је онакав каквим га види дете и најбољи му је друг Дечак-Песник, a у овом случају Песникиња-Девојчица!

Лепо и лако је било расти уз Вечне Дечаке минулих времена, лако је било схватати свет уз њих. Како да дете упозна свет без доброг водича, како да се креће без истинског путоказа? Тешко, скоро немогуће. У мрачној шуми човечанства лако се изгубимо. Али, на нашу радост, сад опет имамо са ким да растемо, има ко да нас опет поведе кроз тајне пределе… Тај наизглед једноставни водич, а драгоцени путоказ, зове се „Веверица Мица и други песмуљци-патуљци“. Дакле, ако неко не зна куда и како даље кроз густу шуму знања и незнања, онда нека следи трагове „Веверице Мице“ и стићи ће до жељеног циља.

На том важном и чудесном путу „веверица Мица и њени мали распевани другари“ воде нас и откривају нам како се то друже пужеви и руже, или жуту тајну једног маслачка и љубомору мачка и сав тај свет који шумори, ромори, жубори, говори… Са „Веверицом Мицом“ се пева и учи, јер за њу су учење и певање синоними. И тако певајући-учећи, откривамо Месеце стражаре у години, који не дају Зими да се меша у послове Пролећа, а ни Пролећу у послове Јесени, а ни Лету да шкраба куда хоће, осим по мору које је његова лична свеска.

После упознавања тих „мудрих појмова одраслог света“ - простора и времена, „Веверица Мица“ нам открива необично-обична бића: пчелицу радилицу, паче које воли колаче, дивне шкољке бисерне, козе као Барбика розе, жирафе са гутљајем кафе… И све то испод дуге, уз таласе што шуме и дрво што се смеје и баца нам у наручје зреле плодове…

Обрадујте своју децу „Веверицом Мицом“! Допустите им да певају, а уједно и уче са њом. Ни мање књиге, ни већег уџбеника! Тако би засигурно о „Веверици Мици“ рекли, да је упознају (а и рећи ће јој - кад тад), Чика Јова, Чика Мика, Чика Бранко и остали Вечни Дечаци. Сложићете се - они знају шта говоре!

Нада Нововић

 

 

 

КО ШТА ВОЛИ...

Море воли да шумори

извор воли да жубори,

киша воли да ромори,

дете воли да говори,

а жабица да жабори.

 

БЛАГО НАМА

Благо нама буба-марама,

баш смо лепе, мале и црвене

и туфнама дивним украшене,

а имамо још и крила

да летимо ми на њима!

 

ПУЖИ, ПУЖИ...

Жуту ружу држи Ружа и на ружи пужа:

„Пужи, пужи пуже преко жуте руже;

пужи, пужи рогове на ружине листове;

пужи, пужи кућицу на ружину латицу!“

Баш се лепо друже пужеви и руже!

 

ПРОЛЕЋНА СЛИКА

Док им благи ветрић пирка

дивно лете три лептирка

плави, бели и црвени

по сунчаној жутој пени,

лете, лете, лете, лете,

па на шарен цветић слете.

 

РУЧКИЋ

„Ал ће слатко да се ручка

овај мед и ова крушка“ –

медведица мама рече,

па нахрани своје мече.

 

РОЗE КОЗЕ

Биле једном једне козе

и то сасвим, сасвим розе.

Реп, брада, длаке, ноге

све им беше боје розе.

И позе им беху розе

и собе им биле розе

и трава им беше розе

и пића им била розе,

а та пића беху бозе

и то бозе сасвим розе.

 

Књигу у електронском издању можете поручити на овом сајту.

Штампано издање могуће је поручити на:

filokalijamarija@yahoo.com

pesmuljcipatuljci@gmail.com

 

 

http://majanedeljkovic.weebly.com 

 

Улов и Свитац

Мудрост Европе

 

 

"У Русији је управо објављена антологија афоризма аутора из Европе, под насловом "Мудрост Европе" (од Дантеа до Фројда).
 
Антологију је приредио Владимир Шојхер, а објавила је издавачка кућа "Вече" из Москве. У књизи се налази више хиљада изјава, максима, афоризама и мисли филозофа, уметника, књижевника, научника, војсковођа и политичара од једанастог до двадесет првог века, међу којима су Данте, Спиноза, Кант, Гете, Шилер, Флобер, Ниче, Шопенхауер, Ками, Сартр, Еко, Вајлд, Фројд...
 
У овој антологији заступљени су и српски писци: Иво Андрић, Александар Баљак, Милан Бештић, Борислав Богдановић, Радивоје Бојичић, Владимир Булатовић Виб, Милован Витезовић, Горан Гаћеша, Вук Глигоријевић, Здравко Гојковић, Ранко Гузина, Радивоје Дангубић, Весна Денчић, Раде Ђерговић, Слободан Добрић, Драган М. Јеремић, Растко Закић, Небојша Иваштанин, Владимир Јовићевић Јов, Раде Јовановић, Перица Јокић, Павле Ковачевић, Вишња Косовић, Петар Лазић, Дејан Лопичић, Ива Мажуранић, Љубиша Манојловић, Илија Марковић, Саво Мартиновић, Алек Марјано, Даница Машић, Дејан Милојевић, Митар Митровић, Момчило Михајловић, Веселин Мишнић, Филип Младеновић, Нинус Несторовић, Јово Николић, Александар Новаковић, Драган Огњановић, Ђорђе Оташевић, Срба Павловић, Миленко Пајовић, Милан Пантић, Раша Папеш, Душко М. Петровић, Ранко Пивљанин, Зоран Т. Поповић, Миливоје Радовановић, Душан Радовић, Драган Рајичић, Зоран Ранкић, Слободан Симић, Милан Р. Симић, Зоран С. Станојевић, Стеван Стојичић, Витомир Теофиловић, Миодраг Тодоровић, Зоран Туцаковић, Бранислав Црнчевић, Александар Чотрић и Слободан Јанковић.
 
Афоризми су тематски сврстани у поглавља: Свет и живот, Однос према животу, Човек, Разум, Истина, Морал, Љубав и брак, Понашање, Односи међу људима, Друштво, Држава, Политика и Историја."

 

 

Молба!

 

 

 

обраћам вам се у нади да ми можете помоћи. Зовем се Драгана Мирковић, имам 32 године. Од друге године живота се борим са ретким обољењем хрскавице M. Ollier, које је захватило стопало, бутну кост и кук леве ноге. До сада сам имала 6 операција, 2 прелома и неколико повреда исте ноге. 3 пута сам носила Илизаров апарат (за продужење и исправљање екстремитета). 1999. године ми се појавила туморска израслина на стопалу. Доктори тада нису саветовали операцију, а на биопсији децембра 2004. године је констатовано да је малигни тумор Chondrosarcoma лоциран на три поменута места. Доктори су ми почетком 2005. године саветовали ампутацију ноге, као једино решење које званична медицина може да ми понуди и рекли да не чекам 6 месеци. Нисам пристала на ампутацију. За ових 7 година, колико се борим са тумором, нога је постала нестабилнија, колено иде у ’’x’', почело је да окоштава, што, ако се не спречи адекватним ортопедским помагалом–ортозом, може довести до непокретности. За ове 4 године од како носим ортозу, променила сам две, које нису могле да спрече кривљење. У Србији на тржишту постоје готове ортозе, не раде се по мери, а због специфичности проблема, једино решење је прављење ортозе. Потреба за ортопедском ципелом постоји од пре, јер је примарни тумор лоциран на горњем делу стопала. Уобичајену обућу нисам у могућности да носим, а сарадња са постојећим ортопедским кућама код нас није у потпуности уродила плодом. Ове године сазнајем за клинику ''Балгрист'' у Цириху, која једна од престижних ортопедских клиника у Швајцарској и у Европи, контактирам их и на основу послатих налаза и документације, утврдили су да могу да ми помогну. Потребно је да одем у Швајцарску. Време боравка би било најмање 2 недеље, а можда и дуже. Новац који је потребан за покривање путних трошкова и боравак у Цириху, преглед ортопеда, (по потреби и снимања), oртопедску обућу, конструкцију и израду ортозе, контролу функционисања и физиотерапију је око 10 000 eura. Како су моја примања као породичног пензионера скромна, нисам у могућности да себи приуштим даље лечење, молим све људе добре воље да ми помогну у складу са могућностима, да сакупим потребни новац.

Средства можете уплатити на жиро рачун Комерцијалне банке:

Рачун банке: 908-20501-70

Број динарског рачуна: 205-9011004456160-04

Сврха уплате: хуманитарна помоћ за лечење Драгане Мирковић у иностранству

Прималац: Драгана Мирковић

Уплате из иностранства иду преко девизног рачуна. Инструкције су дате у додатку.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

у.п.: Клик на слике исте ће увеличати. А наше ма и мало овој дивној девојци значиће много.

 

Када Мима прича

 

 

 

 

Када Мима причу прича
то је говор сав без даха,
из две приче три јунака
а уз причу мало страха.

Како убит страшног Вука
да се спаси Црвепанка,
коју он по шуми јури
у тој причи без престанка.

И Принцезна једна лепа,
што кроз причу тек прошета,
па Принц "неки" страшно леп
што обиђе цео свет.

Баба Рога, црно чудо,
у тој причи не омаши,
уплетена у интриге,
ње се Мима много плаши.

А Вештица нека зла,
она која није добра,
на моменат провирила
јер се кува њена чобра.

И још доста чудних чуда
ни ја за њих нисам знао,
не бојте се њене приче
јер Мима је дете само.

Тата Лаки својој Милици ‘96

 

 

 

 

Тата Лаки појашњава: "У песмици  „Када Мима прича“, коју сам посветио мојој Милици (Мими), користио сам изразе које је у том периоду сама Милица користила. Црвенкапа је Црвепанка, Принцеза је Принцезна а чобра је чорба."

Деца Сомалије

Добивши на свој јутјубе налог слике од једног корисника да уради видео прилог о деци Сомалије, мој пријатељ Лаки се послушно одазва. Са његовим допуштењем представљам га и вама:

Somalia children

 

Мој пас

 

 

 

 

Мене је заволео,

заволеће и вас –

то је мој пас!

 

Црно-беле је боје

и увек је добре воље.

Има густу длаку,

кући се враћа по мраку.

 

Птице му поједу све из тањира

па се бака увек нервира.

Дружи се са свима

и свуда га има!

 

Он је најбољи пас

и прави је ас!

 

Аутор: Анастасија Џопалић, 10 и по година

 

 

 

Лабудица над Моравом

 

 

 

 

Никад није била лепша, размишљам и питам се зашто сам толико страховао од овог сусрета. Малодушан сам, плашим се сенке. Лагано ходамо и несвесно скрећемо према мосту на Морави.

- Куда смо се ми то запутили? – враголасто упита Нена и љупко ми се унесе у лице.

- Наше ноге по навици препознају правац према стази љубави на обали – одговарам ја. – Никад ми ниси била лепша, а увек си лепа.

Нена ме држи под руку и, као и увек, припи се уз мене и обеси своје тело о моје раме. Причамо нешто без везе и без теме, тек да не ходамо ћутећи. Стижемо на наше омиљено место, под врбу наших тајни. Не смемо да седнемо, запрљаће Нена ту снежно белу хаљину. Љубим кратко своју белу лабудицу, узимам ваздух и спремам се да јој кажем своју причу. Осећам да дланови почињу да ми се зноје. Нена нешто слути, гледа ме широко.

- Нено, морам да ти саопштим непријатну ствар. Налазим се у судбоносној дилеми. Немам избора. У ствари, имам два а оба су лоша. Од стипендије коју сам тражио нема ништа. Нашој општини нису потребни професори књижевности, односно стипендисти. Добијају их заправо већ готове, без стипендирања. Био сам код председника општине. Из истог смо села, куће нам нису далеко. Познаје се добро са оцем и наклоњен им је. Хоће да ми одобри стипендију али за агрономију. Каже да је ово пољопривредни крај, потребни су им такви кадрови. Моја молба и прича да одувек желим српски језик и књижевност нису помогли. Разуме ме, али нису у фондовима предвидели тако нешто.

Застадох јер осећам како Нена полако испушта моју руку. Не ослања се више на мене. Гледа ме готово запањено. Настављам причу.

- Има већ више дана како сам био на разговору. Председник ми је рекао да размислим и договорим се са родитељима па да дођем и потпишем уговор. Зна он нашу ситуацију код куће. Штета је, каже, да останем нешколован. Ако не прихватим, стипендију ће добити неко други. Други мој избор је да одбијем то, да уопште не идем на студије и останем овде прикован за неизвесну стварност.

- Милоше! – завапи Нена и остаде отворених уста.

- Нисам ти се протеклих дана јављао. Борио сам се са собом и овом ситуацијом. Моји би све учинили али немају могућност да ме школују. Само са стипендијом бих могао да изгурам. Очајан и бесан на живот и сиротињску судбину, не причајући ником у кући, покушао сам да потражим посао у фабрици. Узалуд, не треба им гимназијалац. Не знам шта ћу, не волим ту пољопривреду. Сиромах и надничар никад не воле то што раде. Знам да ти та агрономска професија не нуди никакву заједничку будућност са мном. Од својих планова не одустајеш, зар не? Ја не знам где ће ме живот и струка одвести, овога часа не знам.

 

 

 

Осећам како Нена подрхтава. Искорачи натраг и окрену се према мени. Загледа се онако прострелно у мене, али су јој очи овога пута биле сужене, ситне. Као да ме нишани и стреља.

- Милоше Бошковићу! – поче она тоном који ми је све говорио. – Има неко време како сам почела да слутим шта ће се десити. Својим причама си недавно и наговестио тако нешто. Узалуд сам се надала да ћеш бити способан, да ћеш се снаћи и негде пробити и доћи до стипендије. Не, ти си се показао инертан, неспособан и фаталистички си се предао, без жеље да се потрудиш. Постоји свет и изван Града на Морави и твога села. Могао си на другој страни да покушаш. Не, ти си чекао да ти стипендија падне као зрела крушка.

- Да ти кажем, Нено...

- Молим те, не прекидај ме. И ја сам скамењена ћутала док си се ти увијао да опишеш своју злу судбину. Узалуд теби та твоја писменост и начитаност, џабе ти смисао за лепу писану реч, кад нећеш имати где то да употребиш. Био си у приземљу и остаћеш тамо. Комплекс гумених опанака и блата ће те пратити, Милоше. Само ћеш сада добити чизме за дубље блато које ћеш имати тамо, ко зна где. Моћи ћеш у гуменим чизмама да обилазиш и товилишта, гледаш товљене свиње и њихове дебеле бутове. То је твој избор, Бошковићу – истресе сав свој отров Невенка, дрхтећи у бесу као прут.

- Стани, Нено, ако ме газиш, немој још и да ме мрвиш! Нисам ни слутио да из тебе могу да изађу тако отровне и понижавајуће речи.

- Не понижавам ја тебе, сам си себе довео дотле. Ја сам очајна због себе. Љубав моју си уништио. Бацио си под ноге моју невиност и искрену жељу да живим са тобом. Где да живим са тобом, агрономе задружни?! Да се селим од села до села, од земљорадничке задруге до пољопривредног добра. И да са собом носим штафелај, боје и платно и да сликам закоровљене кукурузе и ђубришта покрај товилишта. Можда бих могла да предајем цртање у некој сеоској нижеразредној школи. То си наменио својој лабудици, Милоше!

- Укочи мало, Нено, и дозволи да и ја нешто кажем!

Она дрхти окренувши главу у страну. Из ташне вади марамицу, брише нос и сузе које клизе низ образе.

- Не плачи, Нено, не мора све да буде тако одвратно и црно како ти видиш.

- Пусти ме да плачем. Ја себе оплакујем овако наивну и глупу. Још ни пуних осамнаест нисам имала а дозволила сам себи да се толико затрескам, да не видим даље од носа и да ти се предам. То је моја кривица, није твоја. Требало је најпре да познајем психологију и менталитет сељачких гена. Од сеоског надничара, виши ступањ је само школовани сељак, агроном.

- Под стресом си, не знаш шта говориш. Кад бих твоје речи могао некако да снимим, сигурно би се некад стидела, ма где и са ким била и живела. То је твоја надмоћ над каљугом моје неизвесне професионалне сутрашњице. Само небо може да зна да ли је то само тренутна твоја надмоћ. Зар ти мислиш да су агрономи предодређени и по некој сили распоређени само по селима и задругама? Да ли знаш да има много института и завода, огледних станица и научних установа по градовима и великим центрима? Свуда тамо такође раде пољопривредни инжењери који постају доктори наука и научници. Има толико фабрика за прераду и производњу хране. Не раде тамо писари и обућарски радници. Нисам ваљда ја толико уклет да ми је, како ти слутиш, суђено да само у гуменим чизмама ходам по њивама и шталама. Зар се не може догодити да се запослим у тако лепим установама, а оне су углавном у великим и развијеним урбаним срединама? Зар тамо не бисмо могли да живимо и стварамо, ја у мојој а ти у својој ликовној професији?

- Баш ће теби, тако инфериорном и закопчаном, да западне да радиш у неком институту – промуца Нена.

- Да ли је могуће да си ме сматрала неспособњаковићем и глупаком? Зашто си ћутала досад, зашто си ишла са мном, Невенка? И, да наставим што сам наумио. Зар заиста не знаш да су многи велики сликари живели и стварали у малим срединама? Знаш ли где је све сироти Ђура Јакшић писао песме и насликао маестрални портрет „Девојке у плавом“? Сигурно није у Београду, или бар у Скадарлији? Пре ће бити да је доста тога створио у Горњој Сабанти или у Сумраковцу а можда у неком другом забитом месту свога службовања. Знаш ли где је све стварао Пол Сезан, где је сликао најбоља дела Рембрант, где живи и ствара наш Милан Коњовић? Да ли је твој Матис сва своја дела створио у париским атељеима или је сликао широм Француске, где се налазио и тренутно живео? Едгар Дега је исто тако најлепше слике створио у унутрашњости. Париз му није био инспиративан амбијент. Да ли знаш, величино моја сликарска, где је Огист Реноар насликао своју „Купачицу“ 1893. године, ремек дело које је појам и мера здравих пропорција женског акта? Знаш ли где је пре три века своје најлепше пејзаже и слике у природи радио Клод Лоран? Не, није у Паризу. Ето, сада видиш, Нено, будућа сликарска диво, да сам и ја научио нешто о сликарима и сликама, све да бих ти се придружио, да бих ти био саговорник и пратилац. Све због љубави, због тебе, Невенка...

 

(одломак из романа)

 

Аутор: Милун Мића Бабић

 

 

 

Сунчев пољубац

 

 

 

Моја мала принцеза,

лепотица бајна,

данима је брижна

туга јој бескрајна.

- Постоји ли сапун

или чудесна крема,

да ми испере лице,

да више пега немам?

- Љубави моја мала,

несташни мамин ћубац,

зар не знаш да твоје пеге

сунчев су пољубац.

Само посебну децу

дотакне сунчев зрак

и само њима на лицу

остави пегави знак.

 

Вера Гајић

 

 

 

Док чекам ти мисли

 

 

 

 

 

Понекад и не знам шта пре да ти пишем.

Одакле да почнем, где да те пронађем?

Опет са уздахом почињем да дишем

Све док вече чекам, да са сунцем зађем,

 

Тражећи ти речи, што могу ти рећи

Оно што ми ћутња подмудрује тихо.

Кад мислим о теби, ја маштам о Срећи,

Јер на Срећу мене не подсети нико,

 

Као речи твоје, топле, увек с вером,

Да сутра је боље нег` јуче и данас.

Појавиш се тихо, и кажеш са мером:

За свет има наде, кад има је за нас.

 

Где још да постојим, сем у лепој мисли,

С чајем док их машташ, те јутарње, прве,

Онда док смо стварност у Светлост потисли,

Пре него што бриге скупе ти обрве.

 

Имаш нешто јако да причаш ми пуно.

Одавно ти стоји на језика врху.

Чекам да изникне Истине ти зрно,

Да пронађем онда овој песми сврху.

 

Мислиш да је лако замислити песму,

Чекајући мисли твоје да потеку,

Да истину кажеш, да отвориш Чесму,

Осећања твоја да скупе у реку.

 

А има их много. Мисли ти се роје.

Осмеси ти мали све о њима зборе.

Док чекам ти вече, наше бројим боје,

Речи да искраду, Срећу да ти створе.

 

Милан Бабић

 

 

 

Пречистој

 

 

 

 

 

Лествица молитвена

Знам да си ту. Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.
На камену, боса,од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела, Лествица молитвена.
Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.
Како да Ти певам? Усана нечистих
и прегласног смеха?
Срца прободеног, Богородице,
Девојко-Мајко, грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.
Јалова је душа – посна и празна,
преварна, варана, ничија и свачија.
А Ти, што оправда Еву,
погледа благог, Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста, помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.

 

 

 

Пречистој

Затвори очи моје и уши, Богородице,
да не видим и не чујем ишта – до Тебе.
Јер глас је Твој танак и тих, нећу га препознати
од разуздане дреке моје душе.
Поведи ме, Пречиста, до вијугавог понора мог срца,
јер нагнух се и уплаших онога што видех.
Руке и ноге ми преклони и зглобове ослаби,
да се не усправим, већ ничице да лежим пред
величанством Сина Твога.
Бојим се, Мајко…
Господ на вратима куца,
а ја га у смраду својих греха дочекујем -
девојка луда, што остави  лампу без уља,
играјући игре паганске, наливајући ватре идолске,
поганећи хаљине свечарске…
Где да их убелим?
Ти, што Серафиме и Херувиме осветљаваш чистотом,
само један зрак баци ка мени да оденем ругобу своју;
и покриј ме, Утехо, да се Син Твој не окрене од мене
због чедности моје развраћене,
смерност –непознане и мудрости –изгубљене.

 

Јасминка Марковић

 

 

 

 

Светлост постојања

 

 

 

 

Снова се насањах, стварности наживех,

ал у мени јоште букти стари пламен

што времена прошла са будућим спаја –

неумрлих нада јединствени знамен.

 

Јест, и ја се надам, ко сви што пре мене

надаху се – срећи што никад не мине,

и љубави једној што све друго ништи

сем лепоте суште и суште истине:

 

да је човек саткан од слабашне грађе,

али да би хтео да што дуже траје,

бар док срећу своју негде не пронађе

и љубав што на смрт никад не пристаје.

 

Тада сан и стварност у једно се стопе

па се снови живе а стварност се сања,

и постане човек исто што и љубав –

победа над смрћу, светлост постојања.

 

Виолета Милићевић

 

"Светлост постојања"

 

 

 

Наслеђе

 

 

 

О, кости предака

Разбацане од Алпа

До урала, шта сте

Безгрешне згрешиле

Те вам се не зна траг?

Где све нисте

Дедови, браћо, очеви

Огњишта бранили - свијали?

Где крстачу у иловачу

Да поникнем, да светли,

Над светим вам костима?

Свећу жућеницу

Где да упалим, једном молитвом

За смирај вечни,

Место опела да наричем?

О безгрешне, расуте

Кости прапредака,

Како да вас скупим

Да не газе по вама крвници?

О, најмилији,

Како у камен мраморни

Да уклешем рану што крвари,

Бол нашег огњишта

Што вам га ускратише злотвори?

О, кости предака

Разбацане од Алпа

До Урала, шта сте

Безгрешне згрешиле

Те вам се не зна траг?

 

Аутор: ГАСТРОсити