Снова се насањах, стварности наживех,

ал у мени јоште букти стари пламен

што времена прошла са будућим спаја –

неумрлих нада јединствени знамен.

 

Јест, и ја се надам, ко сви што пре мене

надаху се – срећи што никад не мине,

и љубави једној што све друго ништи

сем лепоте суште и суште истине:

 

да је човек саткан од слабашне грађе,

али да би хтео да што дуже траје,

бар док срећу своју негде не пронађе

и љубав што на смрт никад не пристаје.

 

Тада сан и стварност у једно се стопе

па се снови живе а стварност се сања,

и постане човек исто што и љубав –

победа над смрћу, светлост постојања.

 

Виолета Милићевић

 

"Светлост постојања"