Понекад и не знам шта пре да ти пишем.

Одакле да почнем, где да те пронађем?

Опет са уздахом почињем да дишем

Све док вече чекам, да са сунцем зађем,

 

Тражећи ти речи, што могу ти рећи

Оно што ми ћутња подмудрује тихо.

Кад мислим о теби, ја маштам о Срећи,

Јер на Срећу мене не подсети нико,

 

Као речи твоје, топле, увек с вером,

Да сутра је боље нег` јуче и данас.

Појавиш се тихо, и кажеш са мером:

За свет има наде, кад има је за нас.

 

Где још да постојим, сем у лепој мисли,

С чајем док их машташ, те јутарње, прве,

Онда док смо стварност у Светлост потисли,

Пре него што бриге скупе ти обрве.

 

Имаш нешто јако да причаш ми пуно.

Одавно ти стоји на језика врху.

Чекам да изникне Истине ти зрно,

Да пронађем онда овој песми сврху.

 

Мислиш да је лако замислити песму,

Чекајући мисли твоје да потеку,

Да истину кажеш, да отвориш Чесму,

Осећања твоја да скупе у реку.

 

А има их много. Мисли ти се роје.

Осмеси ти мали све о њима зборе.

Док чекам ти вече, наше бројим боје,

Речи да искраду, Срећу да ти створе.

 

Милан Бабић