Јуче си отпутовала. Рекла си да не знаш кад ћеш се вратити... Да ли ћеш се уопште вратити? Зачудо, дала си ми своју фотографију и адресу. Да ли је то знак да не намераваш да се вратиш?

Ако ти будем писао, рекла си да то урадим руком, старински, обичном поштом. Волиш да писмо путује, не електронски. У путу и у времену писмо добија на вредности – рекла си.

Да ли ћу умети да ти напишем писмо? Никад нисам написао приватно писмо. Писмо је нешто коначно и несавршено. Кад га пошаљем, не могу га више ни поправити нити допунити, а већ сутрадан, додао бих нешто важно или лепо...

Купио сам ову књижицу с благим линијама. Има једна нова кафе-књижара у центру, у Змај-Јовиној. Ту се продају разне лепе свеске и оловке, из увоза. Ова је мала, џепна. У њој ћу да ти пишем, уместо писама. Кад је испишем, послаћу ти књижицу. Ако се пре тога вратиш, још боље – књижицу ћу ти поклонити.

Да ли да негде напишем твоје име? Или, пак, своје? Име се пише на стварима које не желимо да изгубимо – да би могле да нам се врате.

Ово ће бити дневник једне чежње.

Књижица самоће.

Овде ћу мислити о теби.

 

Драган Лакићевић