[ Јеленине приче ] 15 Јануар, 2015 22:10

Божићна бајка 

 

Божићна бајкаред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да сеБожићна бајка смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

 

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

 

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

 

 

[ Јеленине приче ] 15 Јануар, 2015 00:29

Божићна бајка 

 

Божићна бајкаилош напокон одреши вола и магарца и брзо их уведе у пећину, која је сва блистала под сјајем Витлејемске звезде. Од њиховог присуства и дисања она поче лагано да се загрева.

Милошу поскочи срце, али ту се не задржа дуго, већ потрча да се нађе пријатељу у невољи, премда не знајући ни како ни чиме.

Само што је извирио напоље, кад Снешко викну:

- Лези!

Дечак хитро скочи у снег поред пријатеља, кад тик изнад њих пролети огромна крилата змија, из чијих уста севаше ватра. Затим се, јурећи с брда, појавише и оне две уходе са својим режећим зверима.

- Милоше, слушај ме добро! – говораше Снешко дечаку, али овај пут обраћајући се његовом срцу, а не ушима. – Дошли су по нас обојицу, како би спречили Рождество Христово, али још има наде да се са њима изборимо.

- Како? – упита Милош, који и сам, дивна ли чуда, збораше на исти начин.

- Један од нас мораће да учини жртву!

Али Милош ту не стиже ништа ни да помисли, кад се напречац Снешко подиже из снега и крену према ватреним прогонитељима. Две уходе брзо сјахаше са звери и појурише ка њему. Видевши ово, и сам Ватрени господар слети на земљу и готово победнички крену ка њима.

Али ту се ни Милош не улењи, већ и сам скочи, вичући:

- Не дам вам Снешка!

Кад је снежни човечуљак био подједнако на дохват руке свима, он се нагло окрену према Милошу и, пруживши му руке, добаци:

- Узми!

Таман што Милош уграби Снешкове руке, кад га се уходе дочепаше. Али то им не донесе никакво задовољство, јер у трену кад га дотакоше, они осетише врелину у прстима, од које силно зајаукаше, а Снешко ишчезе да од њега не остаде ни пара.

Дечак осети силан бол због губитка пријатеља, али још увек храбро стојећи на бранику вере, он обриса сузе, па спусти поглед на младу храстовину, коју је држао у рукама. Затим, осиливши се у духу, подиже је високо и укрсти, узвикујући:

- Беж`те, але, ја сам Христов положајник!

На ове речи се опече и сам Ватрени господар, који мораде чак и да устукне, али то само повећа његову и иначе преку нарав, те он крену да се надима како би по дечаку и пећини осуо ватру. Но дечак није узмакнуо ни за трен, и даље држећи крст у рукама.

А док је тако стајао, ишчекујући напад немани, сјај Витлејемске звезде дотаче се храстовихБожићна бајка гранчица. И тог тренутка крст се показа правим!

И не само то: Милош зачу познати глас:

- Не бој се, само веруј!

Одмах га је препознао – био је то Снешко. Тако је бар мислио, све док се није окренуо: иза њега је, сав у сјајној одежди и са мачем у руци, стајао његов Анђео Чувар!

Озареног лица, Милош се окрену непријатељу, а тамо, на бојно поље, иступи његов Анђелко, те подиже мач и стаде крилатој змији за врат, пре него што ова стиже и дим да пусти.

Она у трену ишчезе, заједно са оним зверима, док се две уходе толико испрепадаше од догађаја, па и један од другога, да се разбежаше да се никад више не сретну, заборављајући и да су били некад овде.

Милош поче од надошле радости да се весело смеје и полети свом Анђелку у загрљај. Овај, вративши мач у корице, широм рашири руке, дочекујући га. Ни сам није знао колико је времена прошло, кад Анђелко рече:

- Положајниче, време је да уђеш и поклониш се Богомладенцу!

Милош послушно пође за њим, али, кад се окренуо, имао је шта и да види.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

у.п.: Све слике преузете су са интернета.