Божићна бајка 

 

Божићна бајка

или

Потрага за Витлејемском звездом

 

Божићна бајкаод деда Уроша ори се од дечје граје и празничног весеља. У пећи пуцкета бадњак, ту је и печеница, а деца пијучу са родитељима и траже слаткише, орахе и воће у слами. Бадње је вече, пева се Рождество Твоје и узносе молитве пре вечере.

На трпези је све посно и, судећи по дечјим изразима на лицу, све укусно; једе се са слашћу и, што је најбитније, све се дели. Газдинска кућа је то, најимућнија у селу и, Богу хвала, ничега не мањка. Сви су сложни. Где чељад није бесна, како каже народ, ни кућа није тесна. А уз молитве и Бог помаже на добро.

Деда Урошу је пуно срце док их гледа како се радују тако окупљени на слами.

Бака Љубица и сама ужива у деци, и свој тањир, по обичају, пуни последња. Са посебном радошћу у срцу нуди јелом најстаријег унука, Милоша, који је с дедом и оцем поранио јутрос у шуму. Деда је, не скривајући понос, причао мањој деци о првом бадњаку њиховог најстаријег брата, док су малишани упијали сваку реч, уживљавајући се у причу.

Кад су завршили са јелом сви усрдно заблагодарише Богу. А кад отпојаше Рождество Твоје, деца зажагорише:

- Деда, испричај нам ону причу о милом Боги који се родио у пећини...!

Премда им је већ толико пута причао о Божићу, деда Урош дочека предлог оберучке - баш као да ће причу испричати први пут.

Наместила се и бака Љубица с њима да слуша, али и мајка им и отац; јер добрим причама не сметају ни године, ни понављање.Ипак, најпажљивије је, чинило се, слушао Милош.

Сад, кад је порастао до свог првог бадњака, желео је да запамти што више од дединог казивања. То ће му користити и на веронауци, али још више од тога је осећао да, као носилац бадњака, има дужност и обавезу да зна – као што деда Урош зна!

Попут сунђера, упијао је податке о јављању Архангела Богородици, о Праведном Јосифу, о бекству у Мисир, о мудрацима који су дошли да се поклоне малом Исусу. Али, на помен Витлејемске звезде, очи дечака се раширише од неке њему непознате драгости и радозналости. Не могавши да се отме непознатом осећању, у једном тренутку чак гласно прозбори:

- Како бих ја волео да сам могао видети Витлејемску звезду!

Деда га погледа и препозна искрену жељу у изразу лица дечака, што га, у исти мах и обрадова и сневесели. „Како сад удовољити таквој жељи?“, мислио је, „јер је дечја душа нежна и с њом се мора опрезно руководити. Она лако прима веру, али је тешко веру међу људима очувати; поготово кад си млад.“

И ту загрли свог унука, а кроз причу се такну слепила Иродовог, као и људи који су одбили да приме Свету Породицу на конак.

- То што људи имају очи не значи да и виде. А Витлејемску звезду могао је да види само онај који је гледао срцем.

- Шта то значи „гледати срцем“? – упита Милош знатижељно.

- У простоти – одговори деда Урош загонетно, милујући га по глави.

- У простоти... – понови Милош више шапатом за себе, чудећи се и устајући са сламе. Затим оде до прозора и погледом потражи Снешка Белића, кога су данас направили у знак радости што је и снег пао да својом белином узвелича рођење Богомладенца.

Док га је гледао онако уређеног, са шеширом на глави, шаргарепом уместо носа и дугмадима као очима, са шалом око врата и две гране уместо руку, Милош примети:

- Можда ти знаш шта то значи. Ипак си ти дошао одозго и ближи си Богу. Штета је што не умеш да причаш...

Ту се Милош одвоји од прозора и седе поново на сламу, настављајући да слуша дедино казивање. Кад се, најзад, од приче опростише, кренуше сви на починак, како би ујутро могли поћи у храм на Божићну литургију.

Милош је, и даље мислећи о Витлејемској звезди, први легао у кревет. Након молитвеБожићна бајка Анђелу чувару, он склопи очи и поче лагано да клизи у сан. Беше то најнеобичнији сан од свих икад сањаних, у који ћемо и ми завирити за који тренутак. Но, најпре нам се ваља осврнути на битан догађај који нам је промакао.

Наиме, празничну радост Бадње вечери су, невидљиво са домаћинима, прослављали и њихови анђели чувари. Тако, док је Милош стајао крај прозора и размишљао о Витлејемској звезди, на њега је помно мотрио његов Анђелко, бележећи његове мисли. Није га напустио ни док је тонуо у сан, у којем се нашао окружен снегом, децом која су се играла и светом који је крај њега журно пролазио.

 

Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

Мир Божји, Христос се роди!

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.