Божићна бајка 

 

Божићна бајкаад се раширише довољно да могу да уђу унутра, угледаше промрзлог вола и магарца како, склупчани један уз другог на ледном поду, покушавају да се згреју.

- Угинуће, ако брзо нешто не учинимо! – забринуто ће Снешко. – Али шта...?

- Потребна им је храна и топлина – његовој забринутости придружила се и краљица.

Милош пак, гледајући их онако болне и изгладнеле, ражали се у срцу и, занемаривши своју глад и озеблост, узе ону сламу и простре је по поду.

Оњушивши познати мирис, во узе неколико сламчица у уста и, полако се придигавши и продисавши, премести се на сламу. Дечак га помилова, а онда узе ону шаргарепу и пружи је магарцу. Овај је у трену поједе, те и сам, подигавши се, потражи сламу за своје промрзле ноге.

И тада се нешто чудесно деси!

У грудима дечака разгоре се огањ и он осети како га облива чудесна топлина. Хладноћа је напуштала његове кости, тако да више није осећао студен. Поврх тога, његов вид се избистри и он, подигавши поглед ка прозору, угледа најнеобичнију звезду од свих виђених, која по својим особинама није припадала звезданом јату, нити га је следила.

Није било потребе да ишта пита:  његово срце није сумњало да пред собом гледаБожићна бајка Витлејемску звезду!

- Видим је! – викаше Милош раздрагано. – Видим је! Ту је, сасвим близу!

Снешко и краљица се зарадоваше заједно са њим.

- Да, Милоше! Видиш је, јер си се смиловао на ове животиње и туђу муку претпоставио  својој. Без тога не бисмо могли ићи даље – објашњавао му је његов снежни другар, тапшући му рамена.

- Божић само што није! – пожуривала их је краљица, прекидајући их. – Крећите!

- Во и магарац иду са нама! – одлучно ће Снешко.

- Узмите и саонице! – великодушно понуди Њено височанство.

Кад су животиње биле упрегнуте, Снешко и Милош се, уз захвалност, опростише од Зимске краљице, која, кад мало одмакоше, одлети на северцу, скупа са дворцем и медведима, у своју земљу.

Не губећи Витлејемску звезду из вида, двојица путника схватише да је пећина близу. Али, будући да су се спуштали низ брдо, морали су то да чине опрезно. Звезда је чинила да пут буде видљив, тако да с те стране нису имали великих потешкоћа.

Во и магарац су се одлично слагали и послушно су се повиновали Снешковим рукама које су држале узде.

Најзад, спустивши се довољно ниско – угледаше пећину. Са те висине се нису морали прибојавати превртања, те Снешко потера вола и магарца мало брже. Недостајало им је тако мало да стигну, кад се изненада са брда иза њих разлеже најпре тутњава, а одмах потом и стравичан крик уз снажни лепет огромних крила.

- Милоше, брзо одвежи вола и магарца и пусти их у пећину!

- Шта је то?! – запиткиваше овај, неспретно покушавајући да развеже животиње.

- Овога пута сам Ватрени господар! – одговори Снешко гласом у којем се огледала челична одважност.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета