Уторак, Новембар 04, 2008
Једна животна прича
На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.
Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је следеће питање:
"Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?"
Публика је утихнула после тог питања.
Отац је наставио:
"Верујем да се, када телесно и умно инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете".
Потом продужи:
Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал.
Синиша је упитао оца:
"Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?"
Синишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету.
Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао, (не очекујући превише), да ли би и Синиша могао да заигра са њима.
Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао:
"Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па,... може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију левог бека".
Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима.
Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем нарастајуће топлине у грудима.
Дечаци су могли јасно да виде и осете срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим.
При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике.
Синиша је покривао леву страну половине терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу, јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине.
У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3!
Сада, са једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су стали да се погађају ко ће га извести.
Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !?
На опште изненађење - Синиши је ипак дата лопта!
Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.
Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу. Синиша је узео залет, замахнуо и... траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи.
Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:
"Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу !!!
Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, на једвите јаде, да стигне до ње пре него што је завршила у гол-ауту.
Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље. Сви гракнуше:
"Шутни је, шутни је у гол !!!
Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и... и сместио је у мрежу!!!
Мук... а онда провала... прасак - сви скочише:
"Синиша, Синиша, браво, Синиша!!!"
Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза.
"Тог дана ...", окончавајући своју причу с дрхтајем у гласу говораше потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, "... дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет".
Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће!
Ja sam majka i ovakve price me uvek rasplacu....
Ја је оплачем сваки пут, иако нисам мајка. А и добро је ако се заплачемо - има наде за човечанство.
Хвала, casper, за коментар.
Оно што није стало у пост:
* * *
А сад, мали додатак овој причи:
Сви шаљемо и прослеђујемо стотине вицева, смешних порука, гегова и спотова путем е-маила, онако рутински, без размишљања, а када дође до тога да пошаљемо поруке о животним изборима, ту оклевамо...
Насиље, вулгарности, бизарности и честе опсцесности слободно пролазе и колају Cyberspace-ом, али јавна расправа о уљудности најчешће и не стиже у наше школе, ни на наша радна места. Штета.
Ако сада размишљате о томе да ли да проследите ову поруку, Ви, највероватније, бирате људе у свом адресару који су "прикладни" за то, дакле, оне који су "подесни" за ову врсту поште. Али особа која Вам је ово послала верује да сви ми можемо утицати на то да се ствари промене. Сви имамо на десетине прилика сваког дана да помогнемо да се оствари тај "природни поредак ствари". Тако много, наизглед безначајних, сусрета између двоје људи ставља нас пред избор: пренети малу искру љубави и хуманости на другог или избећи дату прилику, оставивши тако свет још мало хладнијим?
Стари мудрац је рекао да се свако друштво просуђује и цени по томе како третира своје најунесрећеније појединце.
Pričalice, prosledila sam više puta ovu priču jer mislim da je svi trebaju pročitati. Jednom sam je i na blogu postavila, ali ti si to lepše uradila. Nastavi samo!
priču znam odavno. hvala što si me podsetila na još neke slične.
Prijatno!*
Draga pricalice, ljudi uvek idu linijom manjeg otpora i to je tuzno. A vremena koja videh da dolaze, jos su strashnija. Zato ovakva dela, price koje mogu probuditi one uspavane iskre u svima nama treba da kruze svuda. Ima tu jos puno stvari za divana... Mene uvek potresu ovakve i slicne price, a naslusao sam se i nagledao svega.
Pozdrav sa salasa, jos bih pisao ali ovde za komentar nema dovoljno mes
Humanost društva zaista se procenjuje po institucionalizovanom odnosu prema najmlađima, najstarijima i onima sa posebnim potrebama, tj. onima koji potrebuju pomoć. Ali to se odnosi na moderna društva.
Ova priča može pružiti vrlo slikovito poređenje raznih civilizacijskih "stanica". U antici je, u jednom periodu, bilo uobičajeno ubijanje novorođenčadi sa određenim telesnim nedostacima. Išlo se čak i do klempavih ušiju, prćastih noseva, neproporcionalnih udova, dugačkih prstiju, ... jednostavno, civilizacija supstancijalnosti videla je telo kao čulni izraz duše, pa je telesni nedostatak vidljivost mentalnog, a mentalno bolestan nije imao pravo na život.
I u modernoj civilizaciji subjektivne slobode (gde, dakle svako ima pravo na život), kad prevaziđemo hrišćansko predstavljanje suprotnosti duše i tela, stvar se dodatno komplikuje. Pogledajmo modernu medicinu: ultrazvukom, još u utrobi majke, na temelju određenih fizičkih nedostataka zaključuje se na mentalne, i jako često dolazi do nasilnog prekida trudnoće.
Kao što se vidi, jako provokativna i inspirativna tema.
Ave!
Nažalost, tema je potresna. To su stvari koje nikad neću razumjeti. Zašto se priroda na takav način predstavi jednom malom etk rođenom biću. Najveća nepravda. A koliki se novci troše na ratove, naoružanje, i razmažene zvijezde, a na socijalizaciju takve djece sa posebnim potrebama gotovo ništa. pozdrav
Najiskrenije najezila sam se,skroz...
Znam za takve slucajeve,ali kod nas je upravo obrnuto...Onako kako ne treba...Znam i zdravu decu koja su samo u domu ili su siromasna pa ih svi izbegavaju,da ne pricam o ostalima.Imam par drugarica iz osnovne koje su iz doma ili sa sela,i kad sam ih pre neki dan srela i stala da popricam s njima rekle su mi "Znas,ti si najbolja od svih cura,na ulici nam sve okrecu glavu i ne poznaju nas,a osam godina smo isle zajedno u skolu",a meni je lepo,jer pohlepni ljudi nikad nece spoznati tu toplinu koja se javi u takvoj situaciji...A i naucila sam da je ""Sve se vraca" jako tacno u zivotu...
@sanjarenja56
Овакве приче и треба да се деле, нарочито данас када су нам срца отврднула. Оваквим и сличним темама намерена сам да се бавим у једној другој категорији. Хвала за подстрек, мила.
@domacica
Драго ми је што јесам.
@Baladasevic
Мислим да људи нису схватили у чему је тајна. А још кад би разумели да се на крају овакве једне тајне крије ћуп са непроцењивим благом, још како би хитали. У том хитању би највише научили - о себи самима. Зато човек и делује тако збуњено, нарочито данас, јер, пре свега, није спознао самог себе.
@patos
Лепо си ти ово приметио, с тим, што је тада то и могло да буде разумљиво, кад говоримо о антици, али данас чути ту причу, више је него грозно. А да се чује, чује се, ево, и сам то напомињеш. И више ће се оправдати они, него ли ми. Данас сам добила један јако потресан мејл болесне девојке, која ми управо пише о томе како смо ми хришћани само на устима али не и у срцу. Али и ако болесна, никога није осудила, већ је себе понудила на корист другима. Тело и душа не могу бити растављени. И дела и вера, заједно. Ко има уши да чује и очи да види...
Hiljadu misli na ovu temu u trenutku imam u glavi, ali nekako sve zamišljam Sinišu, stadion, igru, priliku, njegovu priliku, ponos i evo, kotrljaju mi se suze
@mandrak72
Написаћу ускоро, ако Бог да, своје неко виђење на ту тему. размишљам ја о томе одавно, али... буба лења несмирена...
Поздрав.
@tuzna
Тачно, или, што би рекла једна бака: Све себи, синко.
Поздрав од Причалице.
@donna
Да, али су то ипак оне сузе које подижу, зар не? Које праве од нас човека. Такве сузе су лековите и нека их, Донна.
Oko nas je mnogo heroja. Mi ih stvaramo. Oni su ogledalo nas samih. I kada nam heroji nisu po meri, zavirimo u svoje duse. Pospremimo svoje misli. Heroji ce opet postati Sinisa i njegovi drugovi.
Voli vas Mamica
@mamica
Драга мамице,
сад више не могу да сумњам у то да треба да напишем оно што наговестих, јер ме је твоје присуство уверило у то. Хвала на предивном коментару и чудесној посети. Поздрав од Причалице!
Faraon
...biti Otac Sinisin nije tesko, nije tesko ni Sinisa biti ali je tesko ,-nama koji nijesmo bili tako veliki kao Sinisini pripadnici Tima !??
Ево мени радости! И, како само он то уме - одмах у центар. Добро ми дошао, роде, и у добру нас нашао. Вееелики ти загрљај шаљем.
Душа и тело
Белики су то борци и људи, слажем се...Ко има душу испуњену вером, његово тело може све да поднесе, јер је јачи од осталих...
Па човек и јесте `душа жива`. Разбољен је кад је растрзан између душе и тела. Кад су у спрези, милина...