Недеља, Јануар 11, 2009
Девојчица са шибицама
(илустрација преузета са нет-а)
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
(илустрација преузета са нет-а)
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
(илустрација преузета са нет-а)
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
(илустрација преузета са нет-а)
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
(илустрација преузета са нет-а)
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен
Nekad se pitam da li se ova bajka može svrstati u bajke, toliko je u suštini tužna i surova. Ali meni je oduvek bila draga.
*сањарења56
Код Андерсена има још примера оваквих бајки. Ако ме је некад и чудило, данас више не. Лично мислим да су бајке и причане за децу која су једино маштом могла да добију оно што су деца богатих родитеља имала на јави. А како им је смрт увек била близу, сасвим је разумљиво да их је писац хтео растеретити страха од непознатог. Овде сам је поставила да их не би заборавили и да би их приметили кад их сретнемо.
*степскивук
Још само да ми је знати прочитати. Не иде ми баш. Извини. Али то ипак није разлог да ја тебе не поздравим. Уз осмех.
POdsetila si me na jednu od prvih bajki koje sam sam procitao...i zaigrao mi je osmeh na licu. :-)
To me podsetilo zasto volim da citam i u cemu se sastoji magija...
*stepskivuk
Аха, значи препознали смо се по осмеху, иако нисам умела да прочитам. Ја сам уз бајке Андерсена одрастала, а у библиотеци није било књиге са бајкама коју нисам прочитала. Оне са сликовницама сам прочитала до куће. А члан библиотеке сам постала са 7,8 година.
Objašnjenje za potrebu surovosti ove bajke je sasvim logično. Ali ja je jednostavno kao dijete niam kao bajku mogao da prihvatim više iz razloga što su gotovo sve druge bajke imale sretan kraj. Danas sam sasvim siguran da je moguć različit scenario za sve bajke, ali uvijek kod bajki volim ono što živjeli su srećno. Najviše zbog surovosti života koji živimo. Mnogo ti pozdrava Pričalice.
*мандрак72
Да, само питање је да ли срећно има крај или се наставља негде? Андерсен је, по мени, направио искорак и учинио да бајка траје и преко црте, ако ме разумеш. Јер овим бајка добија потпуни смисао да траје у вечност, не само до краја земнога живота. Мени као детету то је било тешко за разумети, јер ми нико није могао тако објаснити. Али и поред тога сам је волела, јер је носила поруку. Дакле, порука је оно што је најбитније у свему и дете то може да препозна. А посве се слажем са тобом да све и једна бајка може да се преформулише и направи сасвим нова и у новом руху. Хвала за коментар, приповедачу.
Pričalice u potpunosti se slažem sa tobom, s porukom koja nosi. Jednostavno u vrijeme kad sam ja to sve čitao nisam uopšte želio da razmišljam o onome poslije živjeli su srećno. Nisam ni razmišljao o tome kako moj otac zarađuje za život, da li ima problema i slično. Tada sam bio preokupiran onim sasvim običnim dječijim problemima. Gdje nabaviti loptu, gdje naći konopac da se napravi luk i strijela. imao sam i ja neke svoje strahove na koje nisam mogao dobiti odgovor, ali su se odgovori nametali barem mislim u pravo vrijeme, upravo onako kako sam i ja sazrijevao. Uh što sam se ja raspričao, a ti si ustvari pričalica. pozdrav drugarski
*mandrak72
Баш ми је драго да јеси. Ја све вас волим да читам и читајући слушам. Пратим смер ваших мисли и тражим подударности, раскрснице, нове путеве. Још сад кад ти кажем да сам се и ја играла са истим играчкама као и ти, хе, хе... Увек са дечацима и главни арамбаша. Бајке читала, али за лутке слабо марила. И то је била комбинација идеална да се сазри пре времена а због које дуго одбијах да закорачим у свет одраслих. Другарски отпоздрављам.
Prvi put sam je čula kao dete, plakala sam danima... nisam mogla da vidim šibice da se ne zaplačem.
Ta Andersenova bajka, i Šoljica kafe Cankara su nešto najtužnije što sam pročitala.
volela bigh da sam u lažnom svetu, volela bih da ih nikad nisam osetila...
Čitali su mi je kad sam bila dijete. Pa sam je čitala sama. Pa svojoj djeci.
I uvijek je podjednako doživljavala. Grč prepleten sa tugom.
Hiljade pitanja su se rojila u mojoj glavi. Zašto, kako, zar baš mora.
...
Imam knjigu Andersenovih bajki,koju sam dobila po rodjenju,i "Devojcica sa sibicama" mije nadragocenija uspomena detinjstva...Hvala na podsecanju i vracanju u neke tople dane.:******
*анам
Зар ми нисмо у лажном свету, АнаМ? Баш зато што оваквих примера девојчица има на сваком кораку. Оне сведоче о лажности нашег друштва.
*донна
Да, оплачем је једнако и данас, али мислим да сам је као дете праведније осетила и да су сузе биле искреније.
*тужна
Ето, радости, још једне неслучајности: и ја сам добила на поклон збирку Андерсенових бајки, од издавача у штампарији где је радио мој отац. Моје највеће благо у приватној библиотеци раног детињства... Драго ми је да сам те подсетила и да смо и ово поделиле.
Нисам разумела ову причу кад сам била мала. Памтим само тугу. Нисам тад веровала у такво спајање о коме говори крај ове приче.
Но, кад сам прочитала Малог принца, веровала сам да није умро, већ се само вратио свом звезданом свету,свету светлости, оном у коме је и ова девојчица, и бака...
Порасте човек, а туга остане.
Ви
Да, деца расту на разне начине и кроз различите приче и бајке дозревају. Уосталом, као и све друго на нашој планети, кад се и ако се ради на пољу дозревања.
Tuzno
Ovu bajku sam najviše volela kada sam bila mala, i kadgod bi mi neko pročitao, kasnije i ja sama, plakala sam dugo, dugo...Volim da je pročitam i sada, vrati me u neko, meni posebno vreme, a setim se i moje pokojne bake.
*Драгана
Добро дошла, Драгана! Да, и ја сам је волела, без обзира што је тужна, јер је у мени изазивала племенита осећања - она која нас чине бољим. А са годинама ми је све дража, јер јој вредност све више препознајем. Свако добро.***
jel ovo cela bajka?
pepejluga
bila jedna djevojka koja je izgubila majku i tada joj se otac ozenio.tada su isli na bal a pepejluga nije smela da ide na bal u tom trenutku pojavi se dobra kuma vila i rece joj:
daj mi bundevu , miseve ,a bundevu je pretvorila u kocije ,a miseve u kocijase
lepa je prica ali je i žalosna
super je citati nešto poucno:*.
priča je užasna. nisam je do kraja ni pročitala detetu. i kakva je poruka? zar dete treba da prepozna tugu i zašto da zamara svoju glavicu.
kako bih mu uopšte objasnila ovu priču i zar priče treba pojašnjavati. to znači automatski da nije dobra dok je on nije razumeo
*биљана
Свако има право на своје мишљење, али ниједно писаније не треба посматрати површно. Ми смо горе у коментарима изнели нека размишљања због којих је ова бајка настала. Ја, лично, сам одрасла уз ову бајку и, читајући је као дете, већ тада сам разумела њену лепоту. Касније сам само та размишљања надопунила и не престајем са тиме ни данас. Мада, лепо је ако вам је ужасна због тога како су људи пролазили поред девојчице која се смрзавала, не гледајући је и не примећујући је. Али то је тек једна од порука. Ако се загледамо боље наћи ћемо их много више и, можда, почети јасније да је разумевамо.
Поздрав, Биљана!
Bajka koja predstavlja moje detinjstvo. Od svih procitanih prica..sebe vidim u ovoj. A mnogo je godina proteklo mojim zivotom..
*Оливера
И моје, као и Мала сирена. Да радост моја буде већа прекључе нађох снимљен цртани по оригиналној верзији. Одушевих се, јер је оригинал - оригинал!
Поздрав и добро нам дошла! :)