Причешће „Косовских мученика“ пред Косовски бој

 

Историја нас учи да Бог итекако може допустити да оно чиме се један народ поноси и дичи као својим идентитетом, истовремено заборављајући своју службу Богу, напросто буде изгубљено. Најупечатљивији пример и поука нама православним Србима је судбина Цариграда и Грка у Малој Азији. Мала Азија је простор на коме су Грци живели 3000 година (далеко дуже него Срби на Косову), на коме је основана древна Грчка цивилизација, тло на коме су апостоли проповедали, тло на коме су Грци примили Христа, тло на којем је настало Ромејско Царство, тло на којем је настао Константинопољ - потоња дика Грчка, а гле сад Грци немају контролу над Цариградом од 1493.г, а 1921.г су дефинитивно и протерани из Мале Азије. Зар неко мисли да су Грци мање осећали Цариград и Ромејско Царство као своје срце него што ми осећамо Косово као своје срце? Итекако су га осећали и, с обзиром на добро знани грчки национализам и величину њихове историје, мислим да су више емотивно били везани за Цариград и Малу Азију него ми за Косово. Но, данас су ту где јесу без икакве перспективе и назнаке да ће се икад вратити у Малу Азију и обновити грчки Цариград. А где ћемо ми Срби бити сутра, то је питање, јер колико пркосимо Богу, колико смо му неверни и колико одступамо од Његовог закона, мени је заиста чудно да ми уопште као народ постојимо и да имамо какву-такву државу. Ако наставимо овако да се понашамо, бојим се да више никада нећемо вратити контролу над Косовом. Косово ће бити наше само онда када почнемо праву борбу за њега, у нама самима, у нашим срцима. Како је лепо говорио блажено почивши патријарх Павле: „Косово је онолико наше, колико је оно у нама”! А имати Косово у себи, не представља никакво труло размишљање о географски зацртаним границама и верност истима, него опредељење за косовски завет светог нам Цара Лазара, који се у светој бици 1389.г. определио за Царство Небеско!

Бог је вапио још старим Израиљцима: „О када би ме овај народ слушао и синови Израиљеви ходили путевима мојим, брзо бих покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао руке своје” (Пс. 81, 13-14). Ове речи Господње су истините, а ми када би заиста хтели да живимо по закону Божијем, вероватно никада не бисмо морали више са војском ући на Косово да би га ослободили. Када бисмо разумели појам Небеска Србија, можда би нам могло бити јасно да и ако се заиста покајемо, и ако почнемо да будемо верни Христу Богу, можда ни тада не би било дато да се вратимо на Косово. Небеска Србија нема никакве везе са пресликавањем земаљске Србије на Царство Божије.

Многи мисле да је појам Небеска Србија појам везан само за Србе. Јако погрешно. Заборавља се небеска Грчка, небеска Русија, небеска Грузија, небеска Румунија, небеска Бугарска, небеска Арабија, небеска Пољска, небеска Америка, небески Јапан… Небески је свако ко живи у Христу Господу! Сходно оним речима св. апостола Павла, нема више Грка ни Јеврејина него су обојица једно у Христу, то онда ни на небу нема никаквих Срба, Бугара, Грка, Румуна и осталих него су сви једно у Христу, народ Божији, синови Божији. У том пре наш прави и једини идентитет чини Христос и том идентитету ако се не вратимо неће нас бити нигде па макар била некаква Србија и до Токија, како неко воли поносно да узвикује. Са Христом се све може освештати и осмислити, без Њега ништа добро, остајемо само сенка која ће проћи, а иза ње неће остати ништа!

Андреј Андрејевић