Реконструкција женског византијског костима са фреске, Варна, Бугарска (дешавање - Крим)

Као деца, посећивали смо, са мајком, изложбе у Дому пензионера у дане кад се одржавала „Сунчана јесен живота“ (манифестација у част пензионера). Поред „Бакиног колача“ и других такмичења и догађања, била је отворена и изложба ручних радова. Та поставка је готово увек била иста, али сам ја волела да уђем у ту просторију и да разгледам. Она није била нарочито посећена. Чак и у моје време, овакви изложени радови наших бака полако су излазили из моде и младе маме или жене нису имале жељу да долазе у већем броју. Али ја јесам, јер је мој поглед и тада био другачији. Из тог разлога и пишем овај нови наставак, који треба разумети искључиво као моје размишљање и неки лични допринос ономе што је потребно премостити да би традиција и обичај наставили да живе.

Када нешто затворите и заведете као прошлост, онда то код већине остане непримећено и незанимљиво. Међутим, како неко лепо примети: традиција није прошлост, већ жива материја, која се мења, обликује и прилагођава. Као што су наши преци примили од својих предака и прилагодили свом времену, тако би требало да радимо и ми.

Наишла сам на један руски чланак где у наслову стоји, отприлике: „Да ли је фолклорним мотивима место у моди?“ Питање је сасвим погрешно. Они јесу мода! То што смо ми ношње везали за фолклор, то је грешка, јер су наши стари то носили као одећу. И сад имамо парадокс: носимо одећу са запада, а дизајнери целог света, за своје моделе, користе нашу традицију ( и традицију других народа)! И иду још даље: од тога праве високу моду! Најскупљу!

Па сад, драге маме и жене, реците да ли је ручни рад модеран и савремен или – демоде?

Али, приметисмо већ грешку, па ћемо вам у једном дати за право и погледати још једном вашим очима на њу.

– наставак –