Шанел и византијски стил 

 

Ових дана угашен је, колико ми се чини, још један сајт намењен продаји рукотворина. Најпре треба похвалити све оне који су уложили време, труд и знање да помогну људима. Али мислим да је направљено много пропуста. Но, нећу сада да их се дотичем.

Има ли продаји рукотворина живота? Мислим да отворене продавнице, фејс и личне наруџбе потврђују да има. А људи и даље воле да виде робу коју купују уживо. А кад купују преко интернета, воле да виде лепо усликан предмет продаје било које врсте и потврду о искрености продавца.

О ценама нећемо трошити речи; и продавац и купац унапред имају свој став о томе, а свака роба има своју муштерију, као и купац што има право да купи шта мисли да вреди.

Али бих се овде још једном осврнула на накупце и препродавце. Чињеница је да роба која нам стиже махом долази или из Кине, или из Турске. А ако Кинез овде цени капу 200 динара, друга рука нека је 400 динара, трећа 600, четврта 800, пета хиљаду – испадне, рецимо, да је рачуница 200 динара по капи. А ви имате у Србији ручно рађене капе од 400, 500 динара па надаље. Зашто не би препродавци куповали од рукодељки и препродавали нешто боље и тако помогли народу без посла?

Једно морамо да знамо: не могу сви људи бити успешни у животу! Једном у сто, хиљаду се посрећи, остало како се снађе. И нема ту љутње. Али ако кренете да помогнете жени, која капе продаје за 500 динара, она већ побољшава своје услове живота и може да купи хлеб и млеко; пекар и млекаџија такође профитирају, чак мало више, и већ могу да праве и колаче; колаче ће моћи да купују имућнији и тако редом и доћи ћемо до ексклузивних комада одеће и капа.

Тада ни увоз неће бити тако лош, па ни роба из Кине. Сем тога, како прича једна наша рукодељка, која је својим очима то видела: један ручно рађен пончо у фри шопу на аеродрому продан је кинеском пару за 150 евра!

Дакле, ми већ сад имамо шта да понудимо и од тога да привређују многи.

- наставак –