Светосавац и Јеховин сведок...

... на тему: Куда идеш, брате Србине?

 

Исус Христос Спаситељ наш

 

Велики си, Господе, и чудесна су дела твоја, и никакава реч није у стању да опише чудеса твоја!

Шта је грех??? Грех је не ићи Христовим путем!!!

Сачувај свој дом од зла!

Како?

Недај му да уђе у твој дом!

Ако ипак уђе?

Недај му да га остави, већ нека га носи са собом, кад из твог дома изађе.

Куцаш на врата, ја изађох. Опа! Ниси мене очекивао. Ко сам сад па ја? Знаш да је то кућа старијег брачног пара са девизном пензијом. Немају деце а и родбине, само даље. Твоје раширене очи без речи ме питају: "ко сам сад па ја"? Ниси знао да сам само дошао да им поправим антену. Али, шта је ту је. Збунио си се, ни добар дан, већ ме одмах питаш имамо ли Свето Писмо у кући. Кад ти рекох: "шта је то?", твоје лице се озари, и рече ми да је то књига коју свако мора имати у кући. А и да не бринем јер је не продајеш, већ ћеш нам поклонити.

Причаш ми тихо и све време се осврћеш, да видиш да ли нас неко слуша. Јел то припадаш неком пст! - тајном друштву које мора да се крије? Ако се крије, волео бих знати од кога? И ти си ми, брате, некако сав полулегалан!

Знам ја да су Твоји веома агилни кад улазе у српске куће, да прво испитају познају ли укућани Свето Писмо, па кад осете да га не знају напамет - онда почиње убеђивање и врбовање, док вам или не приђу или вас једноставно не отерају.

Такође знам и да са врата не објављујете: "Ми смо Јеховини сведоци" - него се представљате просто као "хришћани", па ако вам успе мисија, онда говорите који и какви сте хришћани.

Ушао си, послужен си, али и ја остах, па почесмо причу. Кажеш разочарање у православне свештенике и вернике, разочарање у Твој народ одвело те у ту секту. Да видимо, шта Те је разочарало: народ, кажеш, нема хлеба - а свештеници наплаћују "појање и кађење" у еврима. Владике развратне. Литургију ниси могао да пратиш, не можеш да стојиш, пола не разумеш, нико Те у Цркви није питао које су Ти духовне потребе, ни понудио ти Свето Писмо или неку верску књижицу бесплатно. Све се, велиш, свело на новац. Тебе је то наљутило и - отпао си!

Напади на православно свештенство много су старији од тебе и од мене и истрошени су аргументи. Православна Црква је организација као што је организација и Твоја "црква". И сам знаш да Твоја сабраћа нису анђели, знаш Ти то боље од мене. Али Православна Црква, као организација у којој има и лоших свештеника и лоших верника - има Небеску димензију: она је Тело Христово, она је заједница светих, дакле нешто много више од било које секте.

Верник који води свети живот, монах који је у светом послушању, свештеник који свето пастирствује, епископ који свето сведочи Реч Божју - то је православна Црква. Сви други који обесвећено живе - долазе у храм на стакленим ногама. Видети у њима православље - исто је што и бркати пчеле са трутовима. На таквим си ногама и Ти долазио - па шта би?!

Ти мени нема кога да поменеш, - ја ћу Теби поменути само три свештеника, а могао бих ти нанизати имена и свете животе још толико других, - Бог зна колико их има.

Први свештеник - Владика Николај! Не знам да ли си чуо за њега или икад имао прилике да што његово прочиташ. Да јеси - не би био где си! Сав свет и сав освећен! Епископ, песник, писац, философ, теолог - мучен и намучен, хапшен и интерниран, доспео до Дахауа, окончао век у Америци, сведочио Православну веру Христову између два велика рата духовно препородио овај народ. Свети Сава двадесетог века! Па што њега не потражи, што се за њега не распита. А и њему самом нико није туткао Свето Писмо и верске књижице у руке, него је он тражио, учио и радио на себи да би послужио народу. Није се скривао ни прикривао, није ускакао у куће из заседе, него писао књиге које ће се читати и кад нас двојице не буде на овом свету!

Дуги свештеник - отац Јустин! Назвали га "највишим храстом Православља". До краја Другог рата професор Универзитета, конфиниран у манастир Ћелије, више писао него дисао, сав у посту, сав у молитви, стално у сузама због свог несрећног рода! Прочитај његову "Срну у изгубљеном рају", па ћеш видети каква је срна био! Комунисти му нису дали да пређе преко манастирског прага, Бог им платио, али је зато створио дела која траже век да се проуче, венуо за Христом и увенуо. Шта је све њега болело од онога што се дешавало у Цркви: од раскола до слабе духовности свештеника, од неправди за које је још као млад монах писао, до стања у Цркви у комунистичком режиму... Па не скиде мантију и оде у секту, него у Вечно Царство Христово, као Светитељ! До душе, због најновијих догађања вероватно му се мошти у гробу окрећу и душа пред Христом клечи, али свој народ оставити неће.

Трећи свештеник - епископ Варнава (Настић), Србин рођен у Америци, дошао владици Николају из туђине, из пребогате земље, примио од њега монашки чин, с његовим благословом завршио Богословски факултет, постао и сам православни епископ! И то какав: успротивио се комунистима одмах после рата због духовног геноцида над српским народом. Хапшен, пребијан, пребациван из манастира у манастир, из затвора у затвор. Нудили су му чак и то да оде одавде јер је био амерички држављанин - али није хтео! Завршио мученички живот - под тешким и нерасветљеним околностима.

Ето, само њих тројицу да сагледаш - видео би шта је Православна црква. Дучић лепо каже: "Ствари имају онакав изглед, какав им да наша душа". Твоја душа, брате Србине, је хтела да види лоше у Цркви - али видела је себе, уплашила се и скренула на клизав пут. Није свештеник служио Литургију неразумно, па ти ниси могао да је пратиш, - већ Ти ниси служио Богу.

Кажеш да си се у секти преобразио. Не пушиш, не пијеш, веран си супруг, молиш се ујутру и увече, дајеш хвалу Богу пре оброка, идеш редовно у "твоју цркву", читаш Библију и знаш делове напамет. Пази, једини ти у згради читаш Библију! А остали - све грешник до грешника! Па кад тако читаш Библију, пронађи оно место у коме се види како се моли Фарисеј хвалећи Бога што је задовољан собом, а како грешник вапије: "Боже, милостиви буди мени грешноме!" Па кога Бог благослови?

Велиш, нама православнима сви су криви и Турци и комунисти, само ми нисмо ништа криви. Ето, а шта фали што Срби гледају Сулејмана?

Ако Ти заиста не знаш шта су Турци урадили Православљу, онда ја немам шта да Те учим. Кажеш пореклом си из околине Ваљева. Па знај, ако ниси знао - Село Лелић у коме је храм где почивају мошти св. Владике Николаја о коме сам Ти причао добило је име по лелецима који су се дан и ноћ чули када су Турци поклали 16.000 српске нејачи у XVI веку у његово време. Да су променили веру као Ти - Лелић, би био Певић. Е, видиш, код Христа Бога је тако: Лелић на земљи - Певић на Небу!

Ти би да каменујеш! Око тебе је све разврат и блуд кажеш, а мало пре ми рече да си најзад срећан у четвртом браку са женом која Те разуме. Сва срећа сто си само "Јеховин сведок", да си којим чудом Јехова, па Ти би брате Србине, све претворио у дим и огањ, Содома и Гомора би била прича за децу.

Једва чекаш да Србија уђе у Европску Унију и да Запад заведе ред. Вероватно да свештеници као њихов фратар у Филаделфији крштава кућне љубимце и уводи у Христову веру псе, мачке и папагаје!!! У Холандији венчава мушкарце, па не зна ко му је млада а ко младожења. Што не идете у Ватикан, па објасните папи да греши што се сматра непогрешивим, реците му да Син Божји не може имати заменика. И немојте ви "евангелизирати" наш народ. То што треба учинио је Свети Сава далеко пре вас. Поправљајте ви те друге на Западу, немојте нас и не перите нас том вашом водом.

Оде Ти не баш тако весео као што си ушао. Кад си изашао, бака ме пита: "Је л` то он рече да је неки сведок?" - "Јесте бако, јесте". "Е, тешко оном коме он сведочи", - рече стара жена.

Ја тебе нећу поправљати, као што ти хоћеш мене.

Ми немамо воље ни памети то да поправљамо, морамо прво себе поправити у Цркви Христовој, кроз Христа. Морамо молити Бога да силом Духа Светога, сваку воду, и ону давно устајалу, почне да претвара у најслађе вино, вино радости нове, вино у душама људским.

Молићу се Господу Христу да Те уразуми, да Ти пехар душе умије и у њу наспе од тог вина.

Мудрошћу и речима брата Благоја, одговоре давао

раб Божји Ђорђе Сандић

 

 Извор

 

 

Кад престаје ноћ

 

Слика са интернета

 

Неки стари духовник упита једном своје ученике по чему би се могао препознати тренутак када престаје ноћ и започиње дан.

- Да то није онај тренутак кад узмогнемо разликовати пса од овце? - рече неки ученик.

- Не - рече духовник.

- Када можемо да разликујемо стабло датуле од стабла смокве? - добаци други.

- Не - опет ће духовник.

- Па кад онда? - упитали су ученици.

А стари духовник им одговори:

- То је тренутак када, мотрећи лице било ког човека, у њему препознате свога брата или сестру. Све дотад у вашим срцима влада ноћ.

 

 

Lake Princess

Lake princess 

 

Once upon a time, there were two kingdoms separated by a mountain, with a beautiful lake concealed in the heart of it. In one of the kingdoms, a light-hearted king lived, the one who was given a God’s blessing - the heiress daughter; in the other one, a very irascible and arrogant king ruled, the one who mentored his son and heir in the reign of terror. There were no official visits between the two kings and, fortunately, no mutual warfare. However, when the Prince came of age to marry, having heard much about the neighbouring princess’s beauty and her rich dowry from different wayfarers, his father decided that they should set out on a journey with an offer of marriage.

And what a beauty the king's daughter was! This was known all over the world and the word of this was spread everywhere, so many princes, longing for her beauty, besieged the castle. Yet unfortunately, the terrible Water-Emperor also learned about her beauty. He crossed the seas and oceans in no time, and made the mountain lake his new dwelling.  He did not make this choice by accident – one part of the lake lay within the grounds where the princess would often walk accompanied by her maid.

Lake princessConsequently, one morning before the arrival of another suitor, she sneaked out of the castle with her companion and went down to the lake. Unsuspecting of what danger lurks around, they talked cheerfully. And each topic would begin and end with the suitors, from whom the princess kept her distance, waiting for the one she did not know but hoped he would come. No sooner did they touch the first wave than the terrible Water-Emperor emerged from the water. Rising with unkempt hair and beard, with a sceptre in his hand, he pulled both the princess and her companion to the bottom of his empire.

The news of the tragical incident travelled quickly. When the guests arrived, they found the kingdom in tears and anguish. Thunderstruck and ignorant of what to do, the King and the Prince, wanted to turn back home. But the Prince's servant, from whom he had never parted, took the liberty to advise them to express their condolences to the grieving family - if for nothing else then at least for the sake of good neighbourly relations. Although the king didn’t have much appreciation of the man standing before him for reasons known only to him, he couldn’t find any words to oppose him. He heeded advice and he called his son so that they would both obey, do what befits them and what is upright.

They reached the castle just in time as the church bells and the town crier proclaimed the king'sLake princess announcement:

- The prince who overcomes the Water-Emperor and frees the Princess will receive her hand in marriage and will rule half the kingdom!

Upon hearing this, the neighbouring king became momentarily overwhelmed with vanity, and he suggested that his son should go and rescue the Princess.  The Prince proudly obeyed and left the castle accompanied by his faithful servant, with whom he rode straight into the mountain.

Since it took them a fair number of days to reach the mountain lake, they had to make frequent breaks to rest and recover their strength. One time, when they got tired they sat near a log to regain strength. The Prince lay down and the servant started to sing. His song was so beautiful that the birds fell silent to hear it. At that moment, an old man carrying a fardel on his back was passing by…

 

 

 

Next Fairy Tale:

 

A Tale of the Sower

 

Искуство тишине

 

 

Једнога дана дођоше људи пустињаку. Упиташе га:

- Који је смисао твога живота у ћутању?

Пустињак је захватао воду из дубоког бунара, те рече својим посетиоцима:

- Погледајте у бунар! Шта видите?

Људи су гледали у дубок бунар.

- Не видимо ништа – рекоше.

Након кратког времена позове пустињак опет своје посетиоце.

- Гледајте у бунар! Шта видите?

Људи су опет гледали доле.

- Уистину, сада видимо сами себе!

Пустињак рече:

- Гледајте, кад сам малопре захватао воду, она се узбуркала. Сада је вода мирна. То је искуство тишине: Видиш самога себе!

 

 

Пустите ми децу

 
 
 

1.Кор. 7;39-40

Старац Тадеј 

 

Кад сам отишла други пут код оца Тадеја, питала сам га због чега не могу да се удам? Имала сам три понуде и све три сам одбила у последњој секунди, премда не знајући зашто. Нешто је било што се стално испречавало.

Кад сам дошла код њега, седела сам међу једном групом људи за ручком. Отац Тадеј је причао, а ја сам стално била са својим мислима, питајући се: „Како да га питам: зашто не могу да се удам? Како да га питам пред целим овим светом? А како да га уопште питам: зашто не могу да се удам?!“ У том тренутку отац Тадеј почиње причу:

„Ево, овде се неко међу вама пита зашто не може да се уда? А не може да се уда зато што се стално свађа са својим оцем (што је жива истина: стално сам са оцем у сукобу). Не може да се уда, јер га не поштује довољно и зато што је њен отац рекао: „Ко ће тебе такву, кад имаш такав језик? Никад се нећеш удати.“ Он је на тај начин несвесно бацио клетву на своје дете.“

У том тренутку сам помислила: „Ију, он то мени прича, а шта ја треба да радим?“

А отац наставља:

„Тај неко се пита: „Шта треба да ради?““

У потпуном шоку зурим у оца Тадеја, да су ме уста заболела колико сам зинула. А он ће рећи:

„Ево шта треба да уради: да по повратку кући каже своме оцу како треба да оде у цркву и покаје се за своје речи, упали свећу за своје дете и пожели му срећу.“

„Мој отац да оде у цркву!?“, помислих. „Никад тај неће отићи, још и овако да му испричам – никад он неће отићи!“

На то отац Тадеј каже:

„Е, сад се та особа мисли како њен отац никад неће отићи у цркву! Није тачно! Нека само свом оцу исприча ову причу као о неком трећем да се ради, а он ако има уши – чуће. Ако има срце и воли своје дете – учиниће.“

Ту је просто само из мене излетело:

„Па то сам ја! О мени је реч!“

Сви су се окренули и погледали ме, али ја нисам за то марила.

Кад сам дошла кући испричала сам оцу онако како ме је отац Тадеј посаветовао (да се ради о неком трећем). После подне, мој отац се, након краћег избивања, вратио кући, приђе ми и рече:

„Ево, донео сам ти нешто на поклон!“

У руку ми је ставио кутијицу тамјана; да бих ја знала да је био у цркви, а да ми сам то не призна.

Тако је и вера у моју кућу враћена, као и слава. Господ ме је поучио.

Мој отац је много волео своје родитеље. Једном сам га упитала:

„Шта је оно најлепше чега се сећаш из детињства?“

„Најлепше ми је било кад смо славили славу, Божић, Васкрс... Тад смо шарали јаја, јели колаче, и било је пуно лепих доживљаја“, одговори он.

„А видиш све си то заборавио!“, добацих му.

„Нисам заборавио!“

„Јеси заборавио! Оног тренутка кад си избацио славу из своје куће, ти си то све заборавио. Заборавио си да помињеш своје родитеље. Овамо причаш да си их волео (на слави, кад се сече колач, помињу се имена упокојених родитеља), а ти своје родитеље не спомињеш већ тридесет година. Ти си све заборавио! Према томе, немој никад више да ми кажеш да волиш своје родитеље.“

Потом сам се окренула и отишла. Отац је устао и отишао у кухињу, затим се вратио, обукао и изашао. Кад сам ја ушла у кухињу моја мајка ме је питала:

„Добро, шта си ти то њему рекла, кад је он мени то рекао...?“

„А шта је он то теби рекао?“, упитах.

„Ништа... Само је ушао у кухињу и рекао ми: „Жено, од ове године славимо Светог Николу и ништа да ме ниси питала!““

Након тога се окренуо и изашао.

Кад сам кренула први колач да носим у Цркву (кад сам сазнала да колач треба да се носи у Цркву, а и ја сам све постепено сазнавала, као и да слава без освештаног колача није ништа), рекла сам то оцу.

„Ја у Цркву...!? Не долази у обзир!“, викну он одбојно.

„Добро“, рекох ја. „Ако тебе као домаћина није срамота, ем што немаш мушко дете, ем ти ћерка носи славски колач, а ти као једина мушка глава и домаћин који то треба да ради не желиш и није те срамота – ти седи кући, нема проблема ја ћу сама да идем.“

Ујутру, кад сам устала, затекла сам оца где седи потпуно обучен на каучу, прекрштених руку.

„Па добро, докле ћу да чекам? Кад ми идемо у Цркву?“, обратио ми се.

И тако смо однели први колач у храм.

Кад сам се прошле године разболела и кад нисам могла да устанем, ја сам ћутала, а он је рекао:

„Хоћеш ли успети да направиш тај колач, а ја да га однесем у Цркву?“

Међутим, колач нисам успела да направим, али јесам жито – јер нисам могла да стојим поред шпорета. Он је купио неки грозан колач, за који сам ја рекла да је лепиња и да га је срамота однети Светом Николи. Онда сам отишла код комшинице поред нас да се пожалим, баш оној којој сам четири године носила славски колач у Цркву, да би ми она рекла:

„Немој да се секираш, ја ћу ти направити.“

И направила је славски колач, који је тата, потом, однео у храм. Богу хвала и Светом Николају све је испало добро. Тад сам добила и чорбу, и рибу, и колаче – све Господ дивно уреди.

* * *

Зашто треба бити у манастиру и не жалостити се кад ти Господ отвори пут да идеш? Јер нема човека на овом свету који може да буде као Господ: трпељив као Господ, благодаран као Господ, који може да ти помогне и учини као Господ. Ја сам била таква да сам за себе увек хтела најбоље. Тиме што сам добила Господа за Женика, а не мирског човека, ја сам опет изабрала најбоље. Мирски човек ти само тражи, и тражи и ретко кад ти даје нешто, док, са друге стране, Господ ти никад ништа не тражи, а све ти даје.

***

Сестра, чија казивања забележисмо, замонашила се.

Претходна - Почетна