Живео дубоко у пустињи стари духовник; живео је у миру и тишини. Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну реч.

Један младић, који му је доносио храну и доводио те људе код њега, једног дана дошао је сам и тужан. Кад га је духовник упитао о чему се ради, он се пожали.

- О, велики оче, многи људи који су долазили код вас и слушали ваше речи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове!

- Лепо је то! - рече духовник.

Младић се зачуди.

- Па како то може бити лепо? Они су угледни људи и народ њих слуша. Зар није требало да кажу да су то од вас чули?

- Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују, зар онда не треба да им будемо и захвални? Речи су као најлепши бисери, који најлепше украсе човека; узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци, или код мене под каменом у пустињи. Нека се слободно ките њима; изабрали су најлепши накит на свету - рече стари духовник.