Бака Лена
На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.
Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.
У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.
Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.
Један од мештана упита баку:
- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?
Лена одговори:
- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.