Старац Тадеј 

 

Кад сам отишла други пут код оца Тадеја, питала сам га због чега не могу да се удам? Имала сам три понуде и све три сам одбила у последњој секунди, премда не знајући зашто. Нешто је било што се стално испречавало.

Кад сам дошла код њега, седела сам међу једном групом људи за ручком. Отац Тадеј је причао, а ја сам стално била са својим мислима, питајући се: „Како да га питам: зашто не могу да се удам? Како да га питам пред целим овим светом? А како да га уопште питам: зашто не могу да се удам?!“ У том тренутку отац Тадеј почиње причу:

„Ево, овде се неко међу вама пита зашто не може да се уда? А не може да се уда зато што се стално свађа са својим оцем (што је жива истина: стално сам са оцем у сукобу). Не може да се уда, јер га не поштује довољно и зато што је њен отац рекао: „Ко ће тебе такву, кад имаш такав језик? Никад се нећеш удати.“ Он је на тај начин несвесно бацио клетву на своје дете.“

У том тренутку сам помислила: „Ију, он то мени прича, а шта ја треба да радим?“

А отац наставља:

„Тај неко се пита: „Шта треба да ради?““

У потпуном шоку зурим у оца Тадеја, да су ме уста заболела колико сам зинула. А он ће рећи:

„Ево шта треба да уради: да по повратку кући каже своме оцу како треба да оде у цркву и покаје се за своје речи, упали свећу за своје дете и пожели му срећу.“

„Мој отац да оде у цркву!?“, помислих. „Никад тај неће отићи, још и овако да му испричам – никад он неће отићи!“

На то отац Тадеј каже:

„Е, сад се та особа мисли како њен отац никад неће отићи у цркву! Није тачно! Нека само свом оцу исприча ову причу као о неком трећем да се ради, а он ако има уши – чуће. Ако има срце и воли своје дете – учиниће.“

Ту је просто само из мене излетело:

„Па то сам ја! О мени је реч!“

Сви су се окренули и погледали ме, али ја нисам за то марила.

Кад сам дошла кући испричала сам оцу онако како ме је отац Тадеј посаветовао (да се ради о неком трећем). После подне, мој отац се, након краћег избивања, вратио кући, приђе ми и рече:

„Ево, донео сам ти нешто на поклон!“

У руку ми је ставио кутијицу тамјана; да бих ја знала да је био у цркви, а да ми сам то не призна.

Тако је и вера у моју кућу враћена, као и слава. Господ ме је поучио.

Мој отац је много волео своје родитеље. Једном сам га упитала:

„Шта је оно најлепше чега се сећаш из детињства?“

„Најлепше ми је било кад смо славили славу, Божић, Васкрс... Тад смо шарали јаја, јели колаче, и било је пуно лепих доживљаја“, одговори он.

„А видиш све си то заборавио!“, добацих му.

„Нисам заборавио!“

„Јеси заборавио! Оног тренутка кад си избацио славу из своје куће, ти си то све заборавио. Заборавио си да помињеш своје родитеље. Овамо причаш да си их волео (на слави, кад се сече колач, помињу се имена упокојених родитеља), а ти своје родитеље не спомињеш већ тридесет година. Ти си све заборавио! Према томе, немој никад више да ми кажеш да волиш своје родитеље.“

Потом сам се окренула и отишла. Отац је устао и отишао у кухињу, затим се вратио, обукао и изашао. Кад сам ја ушла у кухињу моја мајка ме је питала:

„Добро, шта си ти то њему рекла, кад је он мени то рекао...?“

„А шта је он то теби рекао?“, упитах.

„Ништа... Само је ушао у кухињу и рекао ми: „Жено, од ове године славимо Светог Николу и ништа да ме ниси питала!““

Након тога се окренуо и изашао.

Кад сам кренула први колач да носим у Цркву (кад сам сазнала да колач треба да се носи у Цркву, а и ја сам све постепено сазнавала, као и да слава без освештаног колача није ништа), рекла сам то оцу.

„Ја у Цркву...!? Не долази у обзир!“, викну он одбојно.

„Добро“, рекох ја. „Ако тебе као домаћина није срамота, ем што немаш мушко дете, ем ти ћерка носи славски колач, а ти као једина мушка глава и домаћин који то треба да ради не желиш и није те срамота – ти седи кући, нема проблема ја ћу сама да идем.“

Ујутру, кад сам устала, затекла сам оца где седи потпуно обучен на каучу, прекрштених руку.

„Па добро, докле ћу да чекам? Кад ми идемо у Цркву?“, обратио ми се.

И тако смо однели први колач у храм.

Кад сам се прошле године разболела и кад нисам могла да устанем, ја сам ћутала, а он је рекао:

„Хоћеш ли успети да направиш тај колач, а ја да га однесем у Цркву?“

Међутим, колач нисам успела да направим, али јесам жито – јер нисам могла да стојим поред шпорета. Он је купио неки грозан колач, за који сам ја рекла да је лепиња и да га је срамота однети Светом Николи. Онда сам отишла код комшинице поред нас да се пожалим, баш оној којој сам четири године носила славски колач у Цркву, да би ми она рекла:

„Немој да се секираш, ја ћу ти направити.“

И направила је славски колач, који је тата, потом, однео у храм. Богу хвала и Светом Николају све је испало добро. Тад сам добила и чорбу, и рибу, и колаче – све Господ дивно уреди.

* * *

Зашто треба бити у манастиру и не жалостити се кад ти Господ отвори пут да идеш? Јер нема човека на овом свету који може да буде као Господ: трпељив као Господ, благодаран као Господ, који може да ти помогне и учини као Господ. Ја сам била таква да сам за себе увек хтела најбоље. Тиме што сам добила Господа за Женика, а не мирског човека, ја сам опет изабрала најбоље. Мирски човек ти само тражи, и тражи и ретко кад ти даје нешто, док, са друге стране, Господ ти никад ништа не тражи, а све ти даје.

***

Сестра, чија казивања забележисмо, замонашила се.

Претходна - Почетна