Три млада Србина
Растко Немањић - Свети Сава
Расткова богочежњивост и његово јеванђељски преписано опредељење за Царство небеско дефинитивно су усмерили ход српског народа кроз историју. Пре Растка нисмо били сигурни којим ћемо путем; после њега „ми знамо свој пут“ (А. Шантић). Растко је постао морални образац младог човека који одбацује лажне одговоре од овога света на крајња егзистенцијална питања и трага за коначним решењима. Свети Сава, такође, за сва времена оставља пример родољубља које промовише принцип да не постоји индивидуална срећа без обавезе бриге о ближњем свом. Свети Сава остаје и ненадмашан организациони геније, који је показао како се уређује манастирски живот и Црква у целини, како болнице, школе, законоправила и држава у целини. Он је свакако и један од највећих задужбинара у српској историји, као и велики инспиратор немањићког подизања задужбина широм православног света.
Растко је једна од највећих тајни не само српске већ и светске историје.
Деспот Стефан Лазаревић - Свети Стефан Високи
Стефан Лазаревић, „господин свих Срба, Подунавља и Зете“, „деспот Краљевине Рашке“, како су га суседи називали, једна је од највеличанственијих личности европске историје. Он је храбри младић који уз помоћ своје мајке стаје на чело државе када је она поражена на бојном пољу и када је њена елита потпуно уништена. Он је ратник у најбољој немањићкој војничкој традицији која почиње са великим жупаном Стефаном Немањом и његовим сином краљем Стефаном Првовенчаним. Он је мудри државник који води рачуна о опстанку свога народа, велики геополитичар који уме да пронађе место у свету за своју државу, војсковођа који ослобађа део по део окупиране територије чим му се за то укаже прилика. Он је витез каквог нема, који побеђује на западним витешким турнирима. Он је просвећени монарх о коме сањају философи и политички мислиоци кроз читаву историју. Он је творац српске ренесансе у исто време, ако не и пре, када се овај духовни полет одвија и на Западу. Он на свој двор и у српске манастире привлачи уметнике са свих страна православног света, отвара преписивачке школе и постаје мецена свеукупне културне обнове. Он је велики задужбинар и утемељивач Српског Београда као престонице, кога је изнова саградио и заветовао Пресветој Богородици. Он подстиче развој и других урбаних центара (Ново Брдо, Ресава), у којима развија привреду и просвету, отвара болнице и подиже цркве. Он је најбоље остварио програм Србије изнад Истока и Запада, који је у основи немањићка културолошка формула знатно касније дефинисана у делима Светог Николаја Српског.
Владика Раде Петровић - Петар други Његош
Тако млад стао је на чело и Цркве и државе. Установио је Сенат, стајаћу војску, Гарду и порез у Црној Гори. Послао је десетине питомаца на школовање у Београд и у српској престоници штампао своју „Лучу“. Неговао је непревазиђен култ слободе и независности српског народа и његове државе. Био је велики пријатељ са Илијом Гарашанином, творцем српског националног програма из средине 19. века, о коме је говорио да „нема ниједног Србина којег Српство више искрено љуби и почитује“. По том плану ослобођења и уједињења свих српских земаља Његош би се нашао на челу обновљене Српске Патријаршије.
Три српска младића
Између ова три српска великана постоји приличан број сличности.
Сва тројица потичу из светородних породица и династија: Растков отац је Свети Симеон Мироточиви, Стефанов Свети кнез Лазар, а Радов стриц је Свети Петар Цетињски. Сва тројица са 17 година добијају државне управљачке послове: Растко Немањић хумску земљу, Стефан Лазаревић покосовску Србију, а владика Раде Црну Гору и Брда.
Сва тројица морају да мире завађену браћу: Свети Сава своја два рођена брата - Стефана и Вукана, деспот Стефан две велике владарске куће - Лазаревиће и Бранковиће, а Петар ИИ завађена црногорска племена. Сва тројица врше епохалну законодавну делатност у својој држави: Свети Сава саставља „Законоправило“, свеобухватни зборник грађанског и црквеног права, деспот Стефан Закон о рудницима и Статут града Новог Брда, а владика Раде Законе отачаства. Све најважније државне одлуке сва тројица, као што је одувек био обичај у Срба, доносе на црквено-народним саборима (један од највећих у историји је свакако Жички сабор из 1221. на коме Свети Сава утврђује праву веру, као и онај из 1427. у Сребрници код Страгара (испод Рудника) на коме деспот Стефан проглашава Ђурђа Бранковића за свога наследника, док је један такав сабор високодостојно описан у Његошевом „Горском вијенцу“).
Сва тројица су велики задужбинари и организатори црквеног, школског и књижевног живота свога доба.
Сва тројица су врхунске дипломате: Свети Сава обилази сва најважнија државна и верска средишта свога доба, деспот Стефан мудро руководи опстанком вазалне државе између Отоманске империје и Угарске краљевине, Његош се везује за царску Русију. Свој тројици највећи идеал је била државотворна независност српског народа.
Ова три имена представљају и тројицу највећих књижевника српскога језика. "Житије Симеона Мироточивог“ од Светог Саве, „Натпис на мраморном стубу на пољу Косову“ и „Слово љубве“ Деспота Стефана, као и Његошева трилогија: „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ бисери су српске књижевности и врхунска остварења европске и светске књижевне баштине.
Коначно, сва тројица су били изразите духовне и телесне лепоте, православни племићи и национални јунаци какви су описани још једино у бајкама, што нас враћа на почетак наше приче: из каквог невероватног света долазе ова три младића и зашто ни о једном од њих још увек немамо снимљен нити један српски филм?