Лева нога
Илустрација: Christine Haworth
Јутра сваког, кад устане,
баш на леву ногу стане,
те од тога часа Света
свашта нешто зановета.
Што папуча није ближе?
Зашто прозор није
ниже?
Панталоне - што облачи,
кад их с мраком опет свлачи?
Зашто
мора зубе прати?
Или лице умивати?
Прљав биће и онако
чим за ћошак
буде мак`о.
Још милион ситних ствари -
то му, ето, живот квари,
а због којих жалом жали
зашто није инсект мали.
Јер да јесте
каква буба,
не би брин`о око зуба,
нит марио за одело -
буби то је
што и тело.
Гледа мајка, а све ћути,
хоће дете да одљути,
и
загубљен осмех нађе,
потонуле врати лађе.
Додајући му ципелу,
она рече мис`о смелу:
„Треба хвалит`, сине, Бога,
што си дете, не
стонога!
Јер, замисли ти те муке:
имаш ноге, немаш руке;
и кад с
јутром у дан крочиш -
на педесет ногу скочиш.
Свих педесет левих да
су -
куд ћеш горе, о, ужасу!
Зато буди који јеси
хвалу Богу ти
принеси.“
Замисли се Света мали
климну главом и захвали,
насмеја
се дечје, мило -
бригама је одзвонило.
аутор: причалица