Ко је пуцао у Франца?
(слика преузета са новости.рс)
Сви глобални сукоби, ма ко у њима учествовао: земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура, доводили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и рушиле се, а САД су јачале.
Зауставимо се на историји Првог светског рата, који је почео догађајима на Балкану.
Борба за утицај у том региону води се већ од давнина. Русија је подржавала Православну Србију, Аустроугарска и Немачка римокатоличке Хрвате, Турска се ослањала на босанске муслимане. Том балансу интереса било је супротстављено нешто друго.
Преда мном су београдске новине, са датумом из 1870. године. Оне су опремљене масонском симболиком. Истиче се на први поглед праведна идеја уједињења словенских земаља - идеја која гарантује сукоб империја. На порекло сличних планова тих година је подсетио британски премијер Дизраели: „Владе нашега века имају посла не једна са другом, већ и са тајним друштвима, која су и дан-данас у стању да анулирају сваки договор. Оне свуда имају своје агенте и без колебања прибегавају убиствима.“
28. јун 1914. година, Сарајево. Народ поздравља надвојводу Франца Фердинанда. Али, шта се то догађа? Полицијски кордон као да специјално прекида масу. На брисаном простору се појављује човек: у његовој руци је пиштољ. Пуцњи у теме су смртоносни.
Европски престоли се још увек чине неуздрманим. Крунисане особе ни не сумњају да је злослутни сценарио написао још 1871. године извесни Алберт Пајк. Тај црни папа светског франко-масонства писао је: „Ради потпуног тријумфа масонства, потребна су три светска рата. У трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина, разочарана у хришћанство, добиће од нас истински сјај учења Луциферовог.“
За сада грми Први светски рат. Бат чизама које марширају не загушује процес убицама надвојводе: Чабриновићу и Принципу. Они признају да су чланови тајне организације Црна рука. Њен циљ је формирање југословенске државе. Мотиви убиства аустријског наследника су, чини се, јасни. Међутим, да ли је независност Словена била реални циљ?
Година 1914.. октобар, Сарајево. Са стенограма судског процеса:
Председник: Масонерија ратује да би свргла тронове?
Чабриновић: Мени су говорили да су масони осудили надвојводу на смрт.
Председник: Да можда мало не грешиш? Где је то био осуђен?
Одговор је дала историја.
Година 1927. Генерал Лудендорф, бивши начелник немачког генералштаба, сећа се: „У периоду између 1910. до 1913., ја сам, будући правоверни масон, извршио откриће које ме је дубоко потресло. Мени је пошло за руком да откријем план о убиству надвојводином, као повод за отпочињање светског рата, чији је коначан резултат требало да буде свргавање тронова и олтара. О том открићу нисам ћутао и обратио сам се одговарајућој инстанци. Одговор који сам добио гласио је: да све што сам изложио, тиче се једино масонских ложа, којима се, по тој ствари, и имам обратити.“
Интелектуалистична иронија поводом масонске завере родила се пре Лудендорфа и доживела је до наших дана. Историја нас учи да нас ничем није научила. Међутим, вратимо се догађајима с почетка века.
Непопуларан сред либералне интелигенције, уверени римокатолик, Франц Фердинанд је уверавао свог начелника генералштаба: „Рат са Русијом треба избегавати зато што нас Француска подстрекава на то, а посебно француски масони, који теже да изазову револуцију, како би свргли монархе са њихових тронова.“
Суд над члановима Црне руке је показао: фанатични национализам, како је то, не једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе. Онај који је дигао руку Гаврила Принципа, мајор Танкосић, имао је, на пример, сасвим специфичне везе у Француској. Оне су водиле у Париз, у улицу Коде број 16. У тој сали са шаховским пољем и сада се налази храм масонске ложе Велики оријент. Она је позната као атеистичка и необично политизована. Управо је Велики оријент имао у виду Франц Фердинанд, када је говорио о хушкању француских масона. Они су, са своје стране, хушкали ура патриоте са друге линије фронта.
Одломак из књиге „Западни пут у апокалипсу“, Јурија Воробјовског
А ево како о овом догађају из српске, али и светске историје, пише енглеска списатељица Ребека Вест, у свом делу „Црно јагње и сиви соко“, у поглављу „Босна III“:
„»Никада нећу моћи да разумем како се све то десило.« Проблем није у томе што нема довољно чињеница, већ што их има превише. Пре свега, иако је почињено једно убиство, постоје два убиства у овој причи: једно је починио Принцип, а друго је оно о којем је сањао неко из Фердинандове околине, и та два убиства нису иста. Осим тога, цео догађај више личи на самоубиство него на убиство. Нико на том убиству није тако приљежно радио као они који су убијени. А њих је, мада су убијени, тешко сажаљевати као жртве. Код њих се појавила мешавина тврдоглавог призивања несреће и тескобног супротстављања, каква се обично јавља приликом неуспелог злочина или ситне крађе. А ипак су они припадали своме времену. Не можемо их оптуживати за морбидност када су живели у друштву које је обожавало смрт, које је уживало у контемплацији о смрти животиња, смрти душа у једном крутом друштвеном систему, смрти народа у једној тлачитељској империји.“
Цело поглавље можете прочитати овде, где се уједно налази и књига.