Ја сам хлеб живота

 

 

 

Који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је
телу и крви Господњој. Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да
једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и
пије, не разликујући тела Господњег."
(1.Кор.11,27-29)

 

Кад год се поведе реч о чудесима, мени на ум дођу речи Светог Николаја, који каже да чудо Божје јесте кад расте трава али исто тако је чудо и кад трава вене. Верујем да ништа не бива случајно и да Господ, ако му се и мало молимо, управља корацима нашим на наше добро и спасење, ма колико се то нама чинило немогућим за разумети.

Овде започињем причу о једном од чуда Божјих за којим би се мало ко осврнуо.

Нас двоје смо се упознали једне давне зиме, на посве чудноват и тајанствен начин, док смо обоје боловали свако због својих хирова. Први период нашег познанства трајао је тек неколико дана, а после је уследио период паузе од две године, паузе за коју тада нисмо знали да она то јесте; ја сам своје мисли о њему закопала у једну од фиока мога сећања, поклопивши их новим и свакидашњим дешавањима. А онда је моја слика осванула у једним дневним новинама и он је, седећи у некој кафани, дошао у контакт са тим листом и тим парчетом хартије. Имајући моје име и презиме, он се није ленио и – позив је уследио.

Наравно да сам се обрадовала драгом познанику, поготово јер је много бринуо о мени. И наше познанство је почело да узраста. Временом смо постали јако добри пријатељи.

Он је живео у једном веома лепом сеоцету, у чијој непосредној близини су остале и неке од мојих најлепших успомена везаних за детињство. Како је све имало везе са реком Савом, мислим да је отуда потекла и моја љубав према свим путујућим и стајаћим водама.

А у време кад смо се нас двоје упознали, ја сам полако газила свој пут у Православље, на који ће ме сасвим усмерити Пресвета Богородица кроз своју икону Тројеручицу, Свети Николај и, нешто касније, Свети Василије Острошки, слава им и милост. За то време, мој пријатељ је упознао једну девојку, Словакињу, у једној од кафана, где је, будући самац, проводио највише времена. Словакиња је била из села близу мог града и ишла је у моју школу; она је, када смо се први пут среле, рекла да мене познаје, али ја се ње нисам сећала. Било како било, девојка је била веома фина, пријатна и нас две брзо склописмо пријатељство.

Једном приликом, док су они били у гостима код мене, поведе се реч о правилном осењивању Крстом, где ја одлучно стадох у одбрану Православља. Нисам у том тренутку ни размишљала како би моје ревновање могло утицати на девојку која је била другачије васпитана, а дошла ми је у посету. Ту не мислим да је требало оћутати, већ да сам могла бити мало смиренијег даха. Но, растали смо се у пријатељском духу, а после само пар дана уследило је изненађење: позвали су ме на венчање, које је требало да се одржи у манастиру Хопово, где је Словакиња одлучила да се крсти и пређе у Православље! Треба ли говорити како сам се обрадовала томе?

Потом су уследила и друга чуда.

Мој пријатељ је био, истини за вољу, помало двострука личност, у зависности са ким је у друштву. Био је члан СПС-а, и тамо је било сасвим нормално да се праве поруге на вероисповест, поготово своју, Православну, док је пред хришћанима био православац. У кући је, уместо иконе, на зиду држао слику Слободана Милошевића, а славио је Светог Архангела Михаила. Међутим, када је млада ушла у кућу, прво што је урадила било је да слику замени иконом и то су ми обоје рекли, назвавши ме после венчања. Она је ватрено примила Православље и исповедала га. Од родитеља је имала само мајку; отац, кога је много волела и који је њу много волео, умро је одавно, остављајући баш њој највећи део иметка. Са мајком није имала добре односе, првенствено због саме мајке, која је хтела да је се реши и, у договору са другим човеком, за кога се преудала, да је лиши наследства. То би јој и пошло за руком да се ћерка није удала за мог пријатеља, који је, колико-толико, штитио њене интересе. Али живеле су у заједници и она је бринула за своју мајку, без обзира на све.

Млади брачни пар је у почетку лепо живео, али се испоставило да она не може да има деце. А силно их је волела и желела! Почели су да обилазе храмове, манастире. Једном приликом, како ми је сама причала, отишли су у храм Свете Петке, и повели су са собом и њену мајку. Пијући воду са Светитељкиног извора, жена је пожутела и отекла, и није јој било добро. Убрзо након тога, јавили су ми да има тумор.

Пар је и даље наставио да се брине о мајци. Али нису запостављали организована ходочашћа, као ни посете лекарима због лечења од стерилитета. И ево неколико догађаја са тих њихових путовања.

Са повратка из Острога, назвала ме је млада и онако још узбуђена, као да је једва чекала да ми се повери, рече како је, чим је крочила у Горњи храм, почела да плаче неким чудним плачом, а није јој се уопште плакало – и никако га није могла задржати. Слава Богу и Светом Василију, објасних јој да су то највероватније биле благодатне сузе. Затим, следећи пут, рече да је била да целива мошти Светог Кнеза Лазара, док је њен муж остао пред вратима храма, не желећи чак ни да уђе. Доносили су ми и слике и још једна ми је прича била предивна. Када је требала да пође у манастир Ђунис, претходно вече је крунила кукуруз и направила је на длану велики плик, који је, услед подливања, отврднуо. После службе, отишла је на извор да се умије и када је опрала руке, од плика, који је био све време присутан, остао је само ожиљак!

Како да се човек не радује свим овим чудесима?

А онда су чули за Хиландар и грожђе Светог Симеона, за оне који не могу да имају деце. По савет су отишли код тадашњег игумана манастира Каоне. Уз његов благослов и савет, добили су претходно наручено грожђе из Хиландара. Наредних 40 дана су провели у посту и након тога су отишли на исповест и причест у манастир Каону. Међутим, и после тога су остали бездетни. Вратили су се лекарима, а мајка им је кренула на хемотерапију. И ту млада почиње да упада у неку депресију. За неколико недеља, њена веселост је нестала и она се све више затварала, мада морам рећи, да је хтела да разговара, када је имала снаге, само са мном и мени се поверавала колико је могла. Мој пријатељ ју је једном одвео у манастир Свете Петке, који је необично волела, као и свештеника који је тамо служио, и она се исповедила, а затим је редом целивала све иконе у храму, лијући реке суза; признао ми је да такав плач није видео у животу. Пре него што ће јој се мајка упокојити, а коју је очух оставио чим се разболела, рекао ми је да је болест највероватније изазвана грижом савести, коју је имала према својој мајци, о коју се једном тешко огрешила. Када је мајка уснула и сахрањена, она се још више повукла у себе и мрак, да њему није преостало друго већ да је одведе у болницу. Највише јој је сметало, прича она, што је морала да скине крстић са себе, али је лечење, ипак, помогло. Са моје стране бих само додала, након оног што сам видела када сам их посетила, да је њеној болести у великој мери доприносио и мој пријатељ, који није умео да се носи са тим, мада можда више због утицаја људи и родбине, будући да је доста полагао на неки свој имиџ у друштву.

Елем, када се колико-толико опоравила и вратила на кућно лечење, они поново потраже адресу Хиландара и замоле да им се пошаље ново грожђе и благослов за пост. Нових 40 дана прође, и месеци после исповести и причешћа, али о детету не беше ни говора. Почеле су размирице, на које она није могла да одговори, из страха, али на веру није дала, за разлику од њега, који се видно љутио и гневио. Још једном се окрећу медицини, па су се смењивали депресиви са инекцијама против стерилитета. Али деце нема па нема.

А онда је уследио позив од њега и крену његова исповест. Када сам га питала како су постили, рекао ми је да они баш и нису постили како треба, јер, премда су се уздржавали од мрсног јела: цигарете, кафе, банчења, оговарања, вређања Бога и једно другог - нису се одрекли. Поводио се за друштвом, које се и није могло назвати друштвом, а при том је о рођеној мајци говорио свакакве гадости; да не причам да му је једна од узречица била да псује дете! Као да је преко ноћи сазрео. Било ми је драго, али сам се уплашила када ми је рекао да ујутру иде у цркву, да тражи благослов од свештеника, да поново наручи грожђе из Хиландара. Нисам била стручна да му било шта саветујем, а и рачунала сам да ће га свештеник боље саветовати. И ту се поздрависмо.
Сутрадан, негде око подне, зазвонио је телефон; била је то млада, која ми је јавила да је њен супруг, мој пријатељ, умро на мосту, док је ишао у храм...

Жена је остала жива, али су јој све отели његови - оно на шта је имала право као законита супруга. Њој су замерали што је била Словакиња а они сами су прешли после у секту.

Она се касније преудала али се боље утврдила у Православној вери!

И сећа се свог првог супруга и Богу се моли за њега.

Да, „Господ ће се постарати“ у праведности својој да и иза нас остане бар неко ко би молитве на жртву приносио, чиме се уједно потврђује истинитост речи Господњих: „Јер ми није мила смрт оног који мре...“ (Јез.18,32)

 

причалица

26. октобар лета Господњег 2011.