"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те
не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, платиће теби јавно."
(Мт.6,17-18 )

 

Ко пости, душу гости; ко не пости, болест гости! А највећа болест јесте гордост. Читајући књигу „Невидљива борба“, од Никодима Агиорита, сазнајемо да постоје две врсте гордости, и то: гордост ума и гордост воље. „Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу?“

Вративши се из манастира, где је био за Празник Свете Петке, прича мој кум: „Премда је било хладно и изузетно ветровито време, могу рећи да је народа било доста, Богу хвала. Али ти морам испричати шта се десило за трпезом. Било је ту неко друштво, већ се знамо, а за ручак нема меса! Зачудили се неки откуд то?! И неко рече да, ето, има и таквих манастира где се месо не служи, као и оних где се месо служи. У том се поведе прича о посту - премда тог дана, ваља нагласити, није била ни среда ни петак - те устаде једна жена, коментаришући: „Ха! Видела бих ја вас да ли бисте могли тако постити и не јести, па ићи на њиву радити!“ А крај ње је седео један миран човек, који ју је пажљиво слушао, да би, кад је завршила, сасвим смирено добацио: „Во се наједе траве, па иде да оре...“ На његове речи се салом разлеже смех а жена, шта ће - ућута.“ Тако, још једном, на примеру увидесмо како се мудрост скрива не у људском умовању, већ смирењу.

Једне године, кад прође Божићни пост, дође код нас, неким послом, наш добар пријатељ и тако, седећи и разговарајући са мојим братом, дотаче се он и поста. Ја сам седела мало даље и само сам слушала, не мешајући им се у разговор. И каже он, како пост није за младог и здравог човека, те да ће он постити кад буде болестан и стар. У његовом гласу било је и збиље и хумора. Но ја сам знала да је он одрастао у кући где су отац и мајка стално били на њиви, тако да су он и брат му одмалена били упућени да се сами о себи брину; а два дечака, шта су друго могла, кад је кување било у питању: или да насеку сланине и кулена, или да испеку меса и кромпира. Тако су радили, тако су се и навикли. Знам колико је муке моја пријатељица имала кад треба да кува: ако нема меса, џаба ручак. Зато сам ја и ћутала, ништа не додајући ни одузимајући, но се само Богу молећи у себи – да и њега погледа, воља Божја да буде као што и јесте.

Елем, поче Васкршњи пост, већ је био и на измаку, шеста недеља, а кум и ја кренусмо у храм. Кад, да видиш чуда, пред нама иду моја пријатељица и њен муж, исти овај што је говорио да неће постити до пред старост. „Замислите!“, каже жена, „Он је решио да пости и ево све до сада је постио не правећи никаквих проблема, нити ропћући. Ја сам постила само ову недељу и сад идемо да се причестимо.“ А кум и ја се зарадовасмо, чувши ово, и Богу на чуду заблагодарисмо.

Јер, много пута поучени тиме да „Господ ће се постарати“ ми и овде видимо не једно чудо већ два: најпре је Господ погледао срце мужа, а муж је, отворивши га за Христа, повео за собом и жену. Дакле: „Шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?“ (1.Кор.7,16)

 

причалица

30./31. октобар лета Господњег 2011.