Златни кавез
Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут.
Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.
Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.
Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:
- Помаже Бог, царе!
Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:
- Чудан си ти мали човечуљак... Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?
Монах се насмеја, начини поклон и рече:
- Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.
Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље.
Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију - први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:
- Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!
Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.
Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:
- Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:
Нека преплива језеро а да се не удави.
Нека прескочи ватру а да не изгори.
И нека се попне на планину а да се не умори.
Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.
У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев.
Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша.
Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:
- Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.
Монах се поче смејати:
- За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама - њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.
Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.